Biofidbek asocijacija Srbije

Biofidbek Asocijacija Srbije

Kontakt informacije

PRIMENA BIOFIDBEKA I NEUROFIDBEKA U SPORTU
Autor: (Nebojša Jovanović)

Biofidbek na svetskom prvenstvu u fudbalu 2006.
«Oružje Italijana je u njihovim glavama»
Autor: AARON DERFEL, The Gazette (časopis Gazet)

Modaliteti biofidbeka i oblasti primene
Autor: (Nebojša Jovanović)

Teorijska osnova neurofidbeka, povezanost moždanih talasa i mentalnih stanja
Autor: (Nebojša Jovanović)

Biofidbek i anksioznost, panika, depresivna stanja, opsesivno kompulsivna stanja, fobije, psihosomatika, kombinovanje sa psihoterapijskim metodama...
Autor: (Nebojša Jovanović)

Biofidbek-neurofidbek-rad sa decom. ADD-ADHD- poremećaji pažnje i hiperaktivnost. Aspergerov sindrom i autizam. Epilepsija.
Autor: (Nebojša Jovanović)

PRIMENA BIOFIDBEKA I NEUROFIDBEKA U SPORTU

Autor: (Nebojša Jovanović)

Svedoci smo sve većeg upliva savremenih naučnih saznanja iz oblasti psihofiziologije u oblasti sporta u cilju poboljšanja sportskih rezultata i zaštite zdravlja sportista. Savremena biomedicinska tehnologija malih dimenzija, lako prenosiva i upotrebljiva u sportskim okolnostima, omogućava da se životne funkcije sportiste snimaju senzorima, da se ti signali prenose u kompjuter gde ih poseban softver obradjuje, i u realnom vremenu na ekranu pokazuje promene koje se dešavaju u moždanim talasima, pritisku, provodljivosti kože, pulsu...i drugim funkcijama. Ako je neka od životnih funkcija na nezadovoljavajućem nivou, može se vežbati njeno dovodjenje do optimalnih vrednosti, a na monitoru se vidi da li vežbač u tome uspeva. Uvežbane veštine kontrole fizioloških funkcija postaju automatske, i sportista ih može primenjivati, po potrebi, i u vrlo teškim uslovima bez svesnog mentalnog napora.
Biofidbek trening omogućava učenje kontrole nad fiziološkim funkcijama, dok neurofidbek trening pruža mogućnost treninga moždanih obrazaca. Neurofidbek nazivaju i «trening mozga». Neurofidbek, ili EEG biofidbek, je tehnika učenje bazirana na tehnologiji koja koristi kompjuter da bi osobi koja uči dobila informacije o obrascima sopstvenih moždanih talasa. Cilj toga je da osoba nauči kako da modifikuje sopstveni obrazac moždanih talasa. Odredjeni obrsci moždanih talasa odgovaraju odredjenim mentalno-emotivnim stanjima. Uvežbavanjem brze i lake promene moždanih obrazaca postiže se i brza i laka promena mentalno-emotivnog stanja sportiste. EEG biofidbek tehnika je proces u kojem se suptilne informacije od moždanih talasa pojačavaju, i pokazuju vežbaču u obliku kompjuterske igre. Cilj treninga je da se mozak obuči da svojom voljom pravi promene na kompjuterskom grafičkom displeju i na zvučnim signalima, i to takve promene koje predstavljaju poželjna mentalna stanja. Ovaj metod je izuzetno koristan osobama koje žele da usavrše svoje veštine i postignu stanja najboljeg izvodjenja nekih veština. EEG fidbek se koristi u radu sa vrhunskim sportistima, menadžerima, vojnim osobljem, pilotima, vrhunskim muzičarima...koji žele da postignu viši nivo mentalnog funkcionisanja.
Istraživanja primene neurofidbeka u radu sa sportistima pokazala su da se takozvanim «Peak Achievement» tehnikama (tehnike vrhunskog postignuća) može trenirati:

1. Pojačavanje sposobnosti Izvršne Mreže Pažnje da fokusira pažnju
2. Pojačavanje sposobnosti srednjeg mozga da intenzivira budnost-uzbudjenje
3. Fokusiranje pažnje na odredjene delove tela sa kojima trener želi da se radi.
4. Treniranje sportiste da načini kratku, relaksirajuću mikropauzu koja ponovo dovodi do energizovanja moždanih talasa.
5. Treniranje optimalnog stepena budnosti-aktivacije za vrhunsko izvodjenje odredjenih aktivnosti.
6. Uskladjivanje sekvenci fokusiranja, budnosti i mikropauza.
7. Pronalaženje i primena sekvenci koje su optimalne za posebne aktivnosti.
8. Izvodjenje tih sekvenci uprkos ometajućim uslovima kao što su buka, navijanje, trema, umor...

Brojna istraživanja pokazuju da primena Biofeedback metoda kod sportista dovodi do sledećih povoljnih rezultata:

1. Veća sposobnost da se ostane u «zoni» oštrog fokusa pažnje. Zoni optimalnog izvodjenja.
2. Poboljšanje rafiniranosti sportskih veština i izvodjenja.
3. Reduciranje problema nediscipline.
4. Brže i bolje izvodjenje.
5. Eliminisanje grešaka nepažnje, nepotrebnih faulova i kazni.
6. Reduciranje stresa.
7. Poboljšanje fizičke spremnosti i snage.
8. Smanjivanje učestalosti povreda. Brži oporavak od povreda.
9. Značajno poboljšanje uspeha sportista u školi, ili na studijama.

     Sve je veći broj studija u sportskoj psihologiji koje proučavaju merljiva unutrašnja stanja koja su povezana sa vrhunskim izvodjenjem. Većina tih studija izveštava da su takva stanja optimalnog izvodjenja veština povezana sa povećanom alfa EEG aktivnošću leve hemisfere baš pred samo vrhunsko izvodjenje u individualnim sportovima kao što su streljaštvo ili golf. Pored EEG biofidbeka, pokazalo se da je od velike koristi za dostizanje stanja vrhunskog izvodjenja i trening kardiovaskularne koherencije, HRV i RSA. Merenja EEG i HRV pre takmičenja pokazuju da se na osnovu ovih funkcija sa priličnom preciznošću može predvideti efikasnost sportiste na takmičenju. Statistički obradjeni podatci jasno ukazuju na to da se grafikoni koji pokazuju fiziološke aktivnosti sportiste pre izgubljenog meča značajno razlikuju od onih pre dobijenog meča. Brojne olimpijske reprezentacije koriste ove metode u pripremi svojih sportista. Na osnovu izveštaja o efektima primene biofidbeka i neurofidbeka može se zaključiti da su metodi posebno efikasni u regulaciji:

Takmičarske anksioznosti-Psihofiziološka merenja pokazuju da se kod mnogih sportista u stanju takmičarske anksioznosti, posebno kod manje iskusnih, odgovor na stres i aktivacija simpatičkog autonomnog nervnog sistema koja je povezana sa stresom, može uporediti sa reakcijom kakva se pojavljuje u realno životno ugrožavajućim situacijama, u opasnostima po život. Optimalni nivo uzbudjenosti je potreban za većinu sportova i bitan je za postizanje dobrih rezultata. Ali, fiziološka uzbudjenost ne mora biti povezana sa anskioznošću. Studije pokazuju da je u sportovima koji zahtevaju metaboličku efikasnost, brzinu i snagu, anksioznost povezana sa umanjenjem brzine sportiste i bržim zamaranjem. Telesna anksioznost je direktno povezana energetskom ekonomijom, a mentalna sa greškama u izvodjenju. Kod statičnih sportova kao što je streljaštvo, veoma mali porast anksioznosti, posebno ako se telesno manifestuje, dovodi do dramatičnog smanjenja efikasnosti. Biofidbek i neurofidbek metode omogućuju sportisti da upozna mehanizam stvaranja anksioznosti, nauči da napravi razliku izmedju pozitivnog uzbudjenja, spremnosti na akciju, i negativnih fizioloških reakcija koje ometaju vrhunsko izvodjenje. EMG biofidbek sa respiratornim fidbekom i treningom RSA i HRV omogućava uspostavljanje kontrole nad mehanizmom telesne anksioznosti i prevodjenja fiziološkog uzbudjenja u pozitivnu energičnost usmerenu ka cilju. Posebni neurofidbek protokoli za inhibiciju «nepotrebne brižnosti», i ometajućih misli, usmereni ka smanjivanju snage moždanih talasa beta opsega(«peta brzina», kao kod automobila), pokazali su se veoma efikasnim u dovodjenju sportiste u mentalno stanje:
«Zone optimalnog izvodjenja»,«lakoće» izvodjenja. Sportisti takva stanja obično nazivaju «Krenulo me», «Sa lakoćom», «Otkačilo se...», «Mojih pet minuta», «Inspiracija»...Za takva stanja vezana su doživljavanja totalne uključenosti u izvodjenje, gubitak straha, ne razmišljanje o ishodu, samosvesnost i samopouzdanje...Medjutim, ta inspiracija nije tako mistično, nemerljivo stanje. «Inspiracija» ima svoje fiziološke parametre i odgovarajuće obrasce moždanih talasa, i može se «snimiti», meriti i «uhvatiti», a samim tim i uvežbati da se pojavljuje onda kada sportista to hoće, a ne samo onda «kad dodje». Naravno, postoje razlike u fiziologiji i moždanim obrascima te «inspiracije» od sporta do sporta, kao i individualne razlike medju sportistima. Bio i neurofidbek optimalnog izvodjenja zasniva se na tome da se nadje, snimi i uvežba upravo taj individualni optimalni obrazac odredjenog sportiste za sport kojim se bavi.
Otklanjanja kontraproduktivnih omatajućih misli i osećanja. Ostati pozitivno fokusiran na idealni ishod veoma je teško, posebno za sportiste koji imaju «slobodno asocirajući um» koji se često prebaci na razmišljanje o negativnom ishodu. Taj neuspeh da se zadrže pozitivne misli i emocije za vreme takmičenja naziva se «ironični mentalni proces u sportu» jer je usmeren suprotno od željenog pravca i ishoda, i oblik je samo-poražavajućeg proročanstva. Kada je pritisak takmičenja suviše visok, ili suviše nizak(nebitna, neinteresantna takmićenja) sportisti su skloniji «ironičnom» procesu. Biofidbek i neurofidbek mogu pružiti momentalnu informaciju o nastupanju ironičnog procesa kod sportiste. Problem obično leži u tome kako ubediti sportistu ili trenera u to da će se efekti vežbanja i uslovljavanja nervnih procesa za više nivoe fokusiranja u vantakmičarskim periodima preneti i na efikasnost sportiste na takmičenju. U svrhu uvežbavanja ovih otklanjanja ometajućih misli i emocija razvijen je poseban EEG protokol, takozvani «Inhibiraj sve» protokol, ili protokol «Pražnjenja uma» u kojem je na grafikonu moždanih talasa povučena linija pozitivne, efikasne koncentracije. Trenira se inhibicija svakog prelaženja preko te linije jer to prelaženje označava ometajuće misli, unutrašnji govor, um okupiran brigom ili nekim drugim faktorima koji ometaju spontanost i automatizovano, uvežbano reagovanje. Ironični proces je proces suprotan od «zone optimalnog izvodjenja», ili «inspiracije» kako se ona obično naziva.
     Ekonomije potrošnje kiseonika i vremena reakcije. Oba ova parametra su veoma bitna za sportsko izvodjenje i u velikoj meri su povezana sa reakcijom na stres. Većina sportista u sportovima koji zahtevaju snagu i brzinu trenira se prema principu «superkompenzacije». Superkompenzacija se zasniva na tome da se redovnim, veoma napornim treninzima mišićno tkivo napreže «do otkaza», do granica izdržljivosti, i izazove intenzivni zamor. To stimuliše hipertrofiju u periodu oporavka tkiva. U koliko nije precizno poznato vreme fiziološkog oporavka konkretnog sportiste, individualno neprilagodjen trening može dovesti do kontraefekata propraćenih negativnim promenama u raspoloženju, apetitu, snu, depresijom, besom, apatijom...simptomima «sagorevanja». Poznavanje tipične psihofiziološke reakcije pojedinačnog sportiste na stres i preciznog vremena oporavka je izizetno važno, posebno u periodima intenzivnih priprema za takmičenje. Ne obraćanje pažnje na fiziološki disbalans uglavnom dovodi do disbalansa autonomnog nervnog sistema, smanjeno izlučivanje kortizola i neadekvatne reakcije simpatičkog nervnog sistema(nesposobnosti aktivacije, povećavanje reakcionog vremena.)Povećava se i rizik od sistematskih oboljenja. Pretreniranost povećava rizik od infektivnih bolesti koje su povezane sa redukcijom pljuvačnog imunoglobulina pod stresom. Isti, ili bolji rezultati se mogu postići ako se trening prilagodi individualnim psihifiziološkim parametrima i tako izbegnu stanja fiziološkog disbalansa, što je veoma bitno i za zaštitu zdravlja sportiste.
     Strah, anksioznost, popuštanje fokusa pažnje, preterana mišićna napetost, dovode do sporijeg reakcionog vremena. Vizualno polje se sužava (takozvano «tunelsko vidjenje»), i povećava se rizik od povreda. Ekonomija potrošnje energije i kiseonika(RE=Running Economy-maksimalni efikasnost potrošnje kiseonika uz smanjen napor u disnanju) takodje varira iz dana u dan i mnogi psihofiziološki faktori utiču na taj balans. Ta proprcija izmedju potrošnje kiseonika i napora u disanju se može trenirati i popraviti za oko 30%. Studije na maratoncima pokazuju da kada je RE najviša, sportisti pokazuju visok stepen bodrosti i snage dok su tenzija, depresija, bes, zamor i konfiznost smanjeni na najmanji nivo.(To stanje je poznato kao «Icebergov profil» na POMS testu stanja i raspoloženja) Vrhunski sportisti imaju viši stepen RE, što znači da iz svakog udaha uzimaju više kiseonika i ne moraju ubrzano da dišu(time se smanjuje hiperventilacija čiji uticaj na nervni sistem je najčešće anksioznost). Brojne studije pokazuju da EMG i HRV biofidbek trening za samo 6 nedelja dovode do značajnog porasta RE. Puls i ventilacija se smanjuju kao posledica smanjivanja simpatičke aktivacije.
Varijabilnost Srčanog Ritma(HRV) i Respiratorna Sinusna Aritmija(RSA).
RSA je prirodni ciklus promena ritma srca koji nastaje zbog uticaja disanja na aktivnost simpatičkog i parasimpatičkog nervnog sistema i nerva Vagusa koji reguliše rad srca. HRV je promena ritma srca od otkucaja do otkucaja, i ona može da nam posluži kao indirektna mera zdravlja srca jer pokazuje da li postoji dobar balans izmedju aktivnosti simpatičkog nervnog sistema (ubrzavanje, aktivacija) i parasimpatičkog dejstva nerva Vagusa (usporavanje, relaksacija). RSA-Razlika izmedju maksimalne brzine kucanja srca prilikom udisaja, i minimalne prilikom izdisaja, naziva se RSA (respiratorna sinusna aritmija). Što je veća razlika izmedju brzine otkucaja srca pri udisaju i izdisaju, veća je i dilatacija bronhija i njihova sposobnost da unesu vazduh. Veza izmedju disanja i HRV je tesna. Uspostavljanje harmonije izmedju disanja i rada srca dovodi i do veće RSA, što pozitivno utiče na zdravlje osobe. Studije pokazuju da kod vrhunskih sportista postoji visoka RSA i da imaju snažno dejstvo parasimpatičkog nervnog sistema(sposobnost opuštanja) što ih štiti od prekomerne aktivacije simpatičkog sistema pod stresom.
Uspostavljanje harmonije izmedju disanja i rada srca dovodi i do veće RSA, pravilnijeg obrasca RSA koji prati sinusoidnu liniju disanja. Ovo povišenje RSA, u studiji sa vrhunskim rvačima, pokazje da, kao posledica tog povišenja, dolazi sniženja pulsa, do ubrzanja reakcionog vremena i do kraćeg vremena oporavka mišića. Jedna od bitnih posledica RSA treninga je i povećana sposobnost emocionalne kontrole i predominacija pozitivnih emotivnih stanja, i redukcija takmičarske anksioznosti i stresa. Naime, dobar balans izmedju simpatičkih i parasimpatičkih aktivnosti pretvara fiziološko uzbudjenje u pozitivnu emociju. Emocija besa, fiziološki, propraćena je disbalansom izmedju simpatičkog i parasimpatičkog sistema, i vodi do dominacije simpatičkog. Balans izmedju ovih sistema vodi do emotivne stabilnosti, samopouzdanja i osećaja energičnosti.  [vrh]

Biofidbek na svetskom prvenstvu u fudbalu 2006.

«Oružje Italijana je u njihovim glavama»

AARON DERFEL, The Gazette (časopis Gazet)
Štampan: Subota, 8 jul,2006


     Kada Italija sutra bude igrala protiv Francuske u finalu svetskog prvenstva, neki od njenih najboljih igrača će se oslanjati na tajno oružje.
Cipele sa specijalnim klinovima? Ne. Šorcevi koji utiču na to da se trči brže? Ma, ne.
Tajno oružje koje je u pitanju zove se Mind Room (Umna Soba) i razvijeno je u Montrealu.
Mesecima pre ovog dogadjaja najmanje četri igrača Italijanske nacionalne reprezentacije trenirali su u Mind Room da bi se mentalno pripremili za odlučujuće momente na svetskom prvenstvu. Iako je Mind Room locirana u Italiji, biofidbek oprema je stvorena i razvijena u fabrici Thought Technology Ltd. iz Montreala.

Napadač Alberto Gilardino, odbrambeni igrač Alessandro Nesta kao i igrači sredine terena Andrea Pirlo i Gennaro Gattuso, svi su se «kleli» u efikasnost ProComp uredjaja, osnovnog uredjaj Mind Room-a. Iako je Nesta povredjen, ostala trojica će sigurno igrati u finalu.

«Ove momke je trenirao Bruno De Michelis, upravnik sportskih nauka AC Milan, da budu sposobni da se fokusiraju, da se koncentrišu i i da udju u zonu svog vrhunskog izvodjenja.,»-kaže Lawrence Klein, vice predsednik Thought Technology. «Neosporno je da je mentalna priprema ključna razlika pobednika, jer su svi ovi momci u drugoj ekipi neobično talentovani i fizički spremni. Naši instrumenti pomažu sportistima da dosegnu optimalno stanje uma.»

U «Vežbaonici Uma», sportisti su udobno smešteni u stolicu sa naslonom, na njihova tela i glavu priključeni su senzori ProComp uredjaja koji mere brojne fiziološke signale-moždane talase, mišićnu napetost, disanje, puls. De Michelis ih onda trenira da koriste svoj um i postignu meditativno stanje.

Sledeći korak je učenje sportista da održe takvo stanje dok vizualizuju u svom umu svoje sportsko izvodjenje. često gledaju i video snimke svoje igre u ključnim situacijama.
Ako imaju neki poseban problem, kao što je promašeni penal ili pogodjena stativa-De Michelis će ih trenirati da se mentalno relaksiraju. On to radi tako što ih prvo uvede u meditativno stanje i tada im pokaže video snimak njihovog lošeg izvodjenja nekoliko sekundi. Prirodno, njihovi mišići će se momentalno stegnuti i skočiće im krvni pritisak dok gledaju propušteni gol. Ali, De Michelis će ih naučiti kako da se ponovo relaksiraju.
Psiholog će to ponavljati sve dok igrač ne bude sposoban da gleda svoje loše izvodjenje od početka do kraja a da pri tome ostane u meditativnom stanju.

Ideja je da kada dodju u kritičnu situaciju i treba da šutiraju penale igrači budu tako fokusirani, tako mentalno spremni da neće promašiti. Oni će biti sposobni da uspore svoj puls kada ne moraju da trče, i tako će štedeti svoju energiju. I to će raditi a da čak ne moraju ni da razmišljaju o tome (automatska veština).
«Sportisti će moći da postignu takvo stanje uma kada su suočeni sa velikim izazovima.»-tvrdi Hal Meyers, izumitelj ProComp uredjaja, koji ima doktorat eksperimentalne medicine.
Klein i Meyers, obojica zaljubljenici u sport, osnovali su Thought Technology 1974. godine da bi pravili instrumente za ljude koji se oporavljaju od ploga i drugih medicinskih problema. Ali, ubrzo su shvatili da se njihova biofidbek tehnologija može lako i efikasno primeniti u sportu...(članak se može pročitati preko interneta na adresi: http://www.canada.com/montrealgazette/news/story.html?id=f0289b54-accl-4710/899d-e...

[vrh]

Modaliteti biofidbeka i oblasti primene

Autor: (Nebojša Jovanović)

Najćešći modaliteti biofidbeka
EMG-Elektromiogram detektuje električnu aktivnost odredjenih mišića. Mišićna aktivnost se meri u mikrovoltima.
BVP-HRV-Puls i varijabilnost pulsa (BVP-blood volume puls, HRV-heart rate variability):
RESPIRACIJA-Meri se amplituda u brzina disanja, pravilnost ritma disanja i SRA-sinusna respiratorna aritmija-veza izmedju disanja i rada srca. Meri se i odnos izmedju disanja stomakom i grudnim košem.
TEMPERATURA-Meri se senzorima postavljenim na domalim prstima. Merenje temperature ukazuje na kontrakcije glatkih mišića koji okružuju kapilare, što utiče na to koliko krvi dolazi do vrhova prstiju.
GSR-EDR-BSRBSR-Basic Skin Response-Bazični odgovor kože, ili GSR-Galvanic Skin Response-provodljivost kože, ili EDR-electrodermal response- različiti nazivi za meru aktivnosti znojne žlezde na površini kože. Izražava se u kiloomima.
EEG-Moždani talasi se mere elektroencefalogramom. Meri se njihova frekvencija, amplituda i oblik. Frekvencija se iskazuje u Hercima, amplituda u mikrovoltima.


Monitoring psihofiziološkog uzbudjenja-centralni fokus biofidbeka-rad sa funkcijama autonomnog nervnog sistema i mišićnim sistemom.

Najraširenija primena biofidbeka zasniva se na pronalaženju načina da se detetktuje i modelira psihofiziološko uzbudjenje. često, ekscesivno i produženo preterano fiziološko uzbudjenje i tenzija uzrok su brojnih psihofizioloških problema. Nazivamo ih posledicama stresa. Tri fiziološka procesa najčešće povezana sa preteranim uzbudjenjem su mišićna tenzija, periferna vazokonstrikcija i elektrodermalna aktivnost.

EMG-Elektromiogram

Mišićna aktivnost se meri elektromiogramom koji detektuje električnu aktivnost odredjenih mišića koja je korelat mišićne napetosti. Mišićna napetost ukazuje na stres. Na primer, ljudi obično reaguju na stres besom, stežući vilice i zube. Psihoanalitičar, i tvorac orgonomije Wilhelm Rajh, utvrdio je da je nesvesna hronična mišićna napetost telesni mehanizam kojim se potiskuju osećanja. On je te nesvesne mišićne napetosti nazivao telesnim oklopom. Prema Rajhu, osećanja su protok energije kroz telo, vibracije koje ta energija izaziva. Naši mišići vibriraju kao strune. Tresemo se od straha, drhtimo od besa, treperimo od sreće...Hroničnim mišićnim napetostima sprečavaju se te vibracije, a samim tim i osećanja. Rajh je kombinovao psihoanalizu sa radom na telu. Ustanovio je da otklanjanjem hroničnih napetosti mišića često dolazi do proboja osećanja i nesvesnih, postisnutih sadržaja. Pod emotivnim stresom, naši mišići se grče. Kad smo besni, na primer, pa se uzdržavamo, stežemo vilice, podižemo ramena i povlačimo ih unazad (kao da hoćemo da pokažemo «drž’ me da ga ne ubijem»...Ako smo hronično besni, i još nesvesni toga, i taj grč mišića vilice i ramena postaje hroničan i nesvesan. EMG biofidbek ima sličan cilj kao i tehnike koje je Reich koristio za otklanjanje muskularnih tenzija: otklanjanje mišićnih napetosti, reedukaciju i reanimaciju povredjenih mišića. Ukoliko se, prilikom relaksacije mišića, pojave i potisnuta osećanja ili konfliktni sadržaji, preporučuje se psihoterapija. Mnogi psihoterapeuti kombinuju psihodinamski rad sa biofidbek treningom.
Da bi se merio EMG, potrebno je da se koža očisti i samolepljivi senzori sa provodljivim gelom se prikače na mišiće. Mišićna aktivnost se meri u mikrovoltima, i najčešće se kreće u rasponu od 5-40 mikrovolta. Cilj relaksacionog biofidbek treninga je da se smanji mišićna aktivnost na opseg od 0,5-2,5 mikrovolta. Potpuno relaksiran mišić pokazuje ativnost oko 1-2 mikrovolta. Nesvesne mišićne aktivnosti (povezane sa stresom) na čelu, u vratu, ramenima...kreću se 5-30 mikrovolta. Voljne kontrakcije bicepsa mogu dostići i električnu aktivnost od 100-300 mikrovolta.
Kod EMG biofidbeka posebno korisnim se pokazao auditivni fidbek. Sa pojaćanjem tenzije mišića dobija se viši ton kao povratna informacija. Bez potrebe da gledamo u ekran, dobijamo povratnu informaciju o napetosti ili opuštenosti naših struna-mišića.
EMG biofidbek se pokazao efikasnim u otklanjanju tenzionih glavobolja, bolova u ledjima i vratu, reedukaciji i rehabilitaciji mišića posle šloga, kod inkontinencije, bruksizma (škrgutanje zubima u snu), kod bolesti povezanih sa stresom kao što su čir ili astma, kod sportskih povreda...U rehabilitaciji pacijenata posle šloga, na primer, EMG može detektovati izvesnu električnu aktivnost mišića i kada osoba ne oseća nikakve senzacije u paralizovanom udu i ne može da ga pomeri voljno. EMG aparat pojačava signal koji dolazi iz paralizovanog ekstremiteta, pretvara ga u zvuk, i pacijent postaje svestan te aktivnosti, svestan da je «tamo nešto još živo». Tada njegov nervni sistem može da stimuliše više mišićne aktivnosti. Može eventualno doći do pojavljivanja novog nervnog završetka u zahvaćenom regionu, i do toga da pacijent povrati izvesnu mobilnost.
EMG se češće koristi da bi se poboljšala relaksacija mišića koji su se napeli pod stresom. Kada elektrode registruju mišićnu napetost, aparat daje signal kao što je zvuk ili neko svetlo u boji, tako da možemo da konstantno nagledamo sopstvenu mišićnu aktivnost, da se fokusiramo na to kako osećamo napetost i naučimo da je prepoznamo u svakodnevnom životu čim počne da se stvara. Biofidbek treningom, dakle, možemo naućiti da kontrolišemo te mišićne napetosti pre nego što se pojačaju, izazovu bol ili druge fizičke probleme. Ljudi su obično svesni efekata snažnijih aktivnosti mišića, ali ne i nižih, hroničnih nivoa aktivnosti koje ne izazivaju vidljive pokrete ili opazive senzacije. Takve aktivnosti uglavnom ostaju neopažene, hronične, i dovode do zamora mišića i bola.
EMG biofidbek nalazi sve više oblasti primene. Koristi se i u radu sa slepim osobama za treniranje prikladne facijalne ekspresije, kod tretiranja blefarospazma (nevoljno treptanje), kod tikova, mucanja, vežbanja gluvonemih da pravilno izgovaraju glasove...Sve više ga koriste i kiropraktičari, ortopedi i fizioterapeuti da bi pokazali efekte svojih terapijskih aktivnosti mereći muskularni imbalans i promene koje se dešavaju u toku tretmana. «Healty computing» , ili prevencija poremećaja koji nastaju usled svakodnevnog i dugotrajnog korišćenja kompjutera, još jedna je oblast u kojoj je EMG biofidbek pokazao efikasnost. I osobe sa ADHD poremećajima pozitivno reaguju na mišićnu relaksaciju. Popravljaju se njihovi skorovi na testovima čitanja i pisanja. Lokus kontrole je najbolji predskazatelj trajnosti uspeha. Pokazalo se da se, kroz uspešan EMG trening, lokus kontrole pomera od spoljašnjeg ka unutrašnjem. EMG biofidbek u kombinaciji sa temperaturnim fidbekom pokazao se efikasnim u otklanjanju hronične tenzione glavobolje i visokog sistolnog i dijastolnog krvnog pritiska.

Periferna temperatura-korelat periferne vazokonstrikcije

Temperatura se meri senzorima postavljenim na domalim prstima. Pad temperature prstiju ukazuje na dejstvo simpatičkog nervnog sistema. Simpatička aktivacija dovodi do vazokonstrikcije koja uzrokuje slabiji dotok krvi u periferne organe. Merenje temperature ukazuje i na kontrakciju glatkih mišića koji okružuju kapilare, što utiče na to koliko krvi dolazi do vrhova prstiju. Kada su mišići napeti, temperatura je manja, jer zbog te stegnutosti manje krvi dolazi do prstiju. Tu hladnoću u rukama doživljavamo kad smo pod stresom. Na primer kada idemo na neki razgovor za dobijanje posla, ili razgovaramo sa nekom osobom od koje nam zavise neke važne stvari u životu. Naravno, ruke mogu biti hladne i kad su izložene niskoj temperaturi. Ovde govorimo o hladnim rukama pri normalnoj spoljašnjoj temperaturi. često možemo videti da postoji znatna razlika u temperaturi izmerenoj na prstima leve i desne ruke. Mozak je organizovan tako da je desna hemisfera povezana sa aktivnostima leve strane tela, a leva sa aktivnostima desne strane. Neki kliničari veruju da razlika u temperaturi leve i desne ruke ukazuje na to da postoji razlika i disbalans u aktivnostima leve i desne hemisfere. To važi i za druga bilateralna merenja (ona koja se obavljaju na obe strane tela) kao što su EMG (elektromiogram, meri aktivnost mišića) i BSR (bazični odgovor kože, ili psihogalvanski refleks-GSR, meri aktivnost znojnih žlezda, znojenje dlanova). U slučajevima razlike temperature leve i desne ruke, cilj vežbanja je da se uspostavi balans izmedju temperature leve i desne strane, kao i da se nauči zagrevanje ruku do normalne telesne temperature. Posledica toga nije samo zagrevanje ruku, već u uvežbavanje relaksacije i adekvatnijeg odgovora na stres.
Još 1939 godine su Mittelman i Wolf pokazali da eksperimentalno izazvani afektivni poremećaji dovode do pada temperature u prstima. To je razumljivo, jer aktivacija simpatičkog nervnog sistema (pod stresom) dovodi do sužavanja perifernih krvnih sudova. Nekoliko godina kasnije ovi istraživači su merili promene temperature vrhova prstiju kod klijenata na psihoanalitičkom tretmanu. Ispostavilo se da je dolazilo do vazokonstrikcije u prstima kad god bi se pojavio neki konflikt. Do vazodiletacije (širenja krvnih sudova) dolazilo je kada bi klijent prevazišao neku inhibiciju, slobodno se izrazio. Promena u temperaturi prstiju bila je povezana sa stepenom emotivnog stresa, bilo da ga je osoba svesna ili ne. Pad u temperaturi prstiju bio je najveći kada je osoba pokušavala da potisne svoja osećanja ili da ih negira. Onda kada osoba nije svesna svojih emotivnih konflikata.
     Iz navedenih istraživanja mogu se izvući sledeći zaključci od značaja za biofidbek:
1)Postoji jasna povezanost izmedju emotivne napetosti i temperature prstiju. 2)Postoji povezanost izmedju stepena pada temperature prstiju i intenziteta anksioznosti osobe.
3) Pad temperature prstiju neće sprečiti to što je osoba nesvesna svojih emotivnih konflikata. “Ako laže koza, ne lažu rogovi.”, kaže stara narodna poslovica. Temperatura prstiju je mnogo objektivniji pokazatelj nivoa stresa ili anksioznosti od toga da li je osoba svesna svog emotivnog stanja.
4) Ako je osoba u stanju da razume svoje emotivne odgovore, ako veruje u svoju sigurnost i superiornost, može da zadrži višu temperaturu prstiju i pod stresom. čovek može da ima izvesnu voljnu kontrolu nad temperaturom prstiju tako što će održavati odredjeno mentalno stanje.
     
Ustanovljeno je da 85% osoba koje pate od migrene imaju hladne ruke (25-30ºC). Biofidbek trening koji je dovodio do povišenja temperature prstiju značajno je bio povezan sa redukcijom migrenozne glavobolje. Neki hipnoterapeuti koriste temepreaturni biofidbek da bi prepoznali u kakvom je stanju njihov hipnotisani pacijent. Kada dodje do naglog pada temperature prstiju, oni znaju da pacijent doživljava neka snažnije neprijatne emocije, i da će se vratiti u svesno stanje. Po reakcijama temperature prstiju oni saznaju i to koje reči ili fraze pomažu u tome da se osoba dublje opusti i udje u dublji hipnotički trans.

ELEKTRODERMALNI ODGOVOR-EDR:BSR-Basic Skin Response-Bazični odgovor kože, ili GSR-Galvanic Skin Response (ili resistance)-SC-Skin conductance-provodljivost kože: korelat aktivnosti znojne žlezde

BSR je mera aktivnosti znojne žlezde na površini kože, najčešće na rukama. Ne meri se direktno aktivnost znojne žlezde, već stepen provodljivosti na površini kože. Znoj sadrži u sebi električno provodljive soli, i što je koža vlažnija od znoja to je njena provodljivost veća a otpor manji. Mnogi ljudi reaguju hladnim rukama i vlažnim dlanovima na stresne situacije, kao što su upoznavanje novih ljudi, ili pred neki nastup pred publikom...Vlažnost dlanova nastaje zbog pojačane aktivnosti znojnih žlezda. Znojne žlezde izlučuju slani rastvor kao odgovor na emocionalne i stresne stimuluse. BSR senzori se kače elastičnim trakama na prvi i drugi prst leve ili desne ruke. Kada se meri otpor kože(GSR), nije neobično da se izmeri aktivnost 150-500 kilooma pre treninga. Cilj treninga je da se smanji aktivnost znojnih žlezda na opseg izmedju 850-1600 kilooma. Kod ove mere eletričnog otpora, što je veći broj to je telo mirnije. Kada se GSR izražava u merama provodljivosti kože(SC-skin conductance), npr. u mikrosimensima, ili µMhos(Mhos je obrnuto od Ohm) što je broj veći, to je koža vlažnija i veće je fiziološko uzbudjenje. Što je osoba opuštenija, ruke su suvlje i zato je električni otpor kože veći a provodljivost manja. Stres i anksioznost stimulišu sekreciju znojnih žlezdi, ruke postaju vlažnije, i opada električni otpor kože. Znamo da je voda dobar provodnik elektriciteta i, samim tim, opada otpor.
Jung je primenjivao GSR u svojim eksperimentima asocijacija na reči, i podstakao je brojna dalja istraživanja smatrajući psihogalvanski refleks «sretstvom objektiviziranja nevidljivih emocionalnih tonova».
GSR biofidbek se pokazao posebno efikasnim u tretmanu fobija, anksioznosti, u procesu relaksacije subjekata za vreme hipnotičke sugestije. GSR se, kod finijih instrumenata, može razdvojiti u dve komponente:
-Tonična vrednost, koja je ustvari apsolutna vrednost GSR i povezana je opštim «tonom», ili tonusom organizma. On pokazuje koliko su naše «strune» (ili, kako se kaže u narodu, «živci») napete ili opuštene u mirnom stanju, bez spoljašnje ekscitacije.
-Fazična vrednost, koja je povezana sa brzim, trenutnim odgovorom na emotivni stimulus. Na primer, neočekivani zvuk, vizualni ili kinestetički stimulus, dovešće do skoka fazičnog odgovora na GSR u roku od 3-6 sekundi. Emotivni stimulusi mogu biti i unutrašnji. Na primer neka neprijatna pomisao može dovesti do toga da GSR aparat, za nekoliko sekundi, «propišti»-to jest da da auditivni biofidbek u obliku tona visoke frekvencije koji nas obaveštava koliko nas je misao uzrujala. Biofidbek fazične vrednosti se koristi u terapiji da bi se smanjila preterana emotivna reaktivnost osobe i pojačala samokontrola. Takodje se koristi i u psihoterapiji kao sretstvo nadgledanja emocionalnog stanja osoba koja je na tretmanu.
Normalni opseg Tonične GSR vrednosti kod potpuno opuštene osobe je od 800-2000 Kiloma, a kod umerene opuštenosti oko 300-800. Kod anksioznih stanja dolazi do progresivnog sniženja toničnih vrednosti od 300 na 70, ili čak i niže. Kod opuštene osobe fazična vrednost je normalno veoma niska (ispod 10 kilooma) a emocionalna reakcija može dovesti do tipičnog «pika», naglog skoka GSR faznih aktivnosti. Izraženo u mikrosimensima, meri električne provodljivosti kože, situacija je obrnuta: ispod 1 mikrosimensa(ili kilomhos-a) smatra se niskom provodljivošću(nisko fiziološko uzbudjenje), a iznad 5 visokom(visoko fiziološko uzbudjenje). Veći broj označava veću uzbudjenost. Medjutim, i ravan EDR niskih vrednosti koji se ne pomera sa stimulacijom može da korelira sa tenzijom, najčešće hroničnom, kod nekih osoba. Kod adolescenata i odraslih sa ADD problemima može često videti nisko uzbudjenje na EDR, što pokazuje nedostatak pažnje i fiziološke aktivacije i budnosti. Tada je potrebno trenirati aktivaciju jer je viši i fleksibilniji EDR povezan sa boljim učenjem.
SCR-polu vreme oporavka je takodje važna mera koja pokazuje koliko brzo je osoba u stanju da se smiri nakon privremene ekscitacije. Meri se tako što kompjuter preračunava vreme koje je potrebno da bi se nivo ekscitacije spustio od maksimuma izazvanog nekim stimulusom, do polovine puta ka toničnoj-bazičnoj vrednosti GSR te osobe.
Zbog ove osobenosti GSR da pokazuje bazičnu reakciju na stres u roku od nekoliko sekundi, GSR je često sastavni deo takozvanih «detektora laži», ili poligrafa. Koncept detektora laži je vekovima star. Još su stari Kinezi imali svoj način detektovanja laži koji se zasnivao na poznavanju fizioloških reakcija na stres. Optuženima su stavljali suvi pirinač u usta za vreme ispitivanja. Nakon ispitivanja pregledali bi pirinač. Ako je bio suv, to je značilo da je optuženi kriv. Da laže. Nervna napetost koja je povišena laganjem, to je danas naučno potvrdjeno, usporava ili blokira lučenje pljuvačke, i usta se suše. Moderni detektori laži, poligrafi, ne koriste suvi pirinač, ali koriste suve ruke, ili mokre, oznojene ruke. Poligrafi mere više fizioloških funkcija (zato se i zovu «poli») i zapisuju ih (otuda ono «graf»). To su one funkcije koje posebno ukazuju na porast uzbudjenja i stres: promene u ritmu disanja, krvnom pritisku i električnom otporu kože-GSR. Cilj biofidbek treninga, naravno, nije da se otkrije laž, ali nam povratna informacija o našim fiziološkim odgovorima može pomoći da otkrijemo, makar kroz igru, kako ponekada lažemo sami sebe. Pa dobro, to radimo i ako se psihoanaliziramo, samo što se, na ovaj, biofidbek način, «šarena laža» može i videti i čuti kad zapišti.

Puls i varijabilnost pulsa (HRV-heart rate variability):

Puls se meri brojem otkucaja u minutu. Brži otkucaji srca su često izazvani stresom. Srce može da ubrazano lupa kada smo uplašeni. Druge vrste stresa, kao što je to slučaj kod depresije, mogu da dovedu do usporenog pulsa. Da bismo izmerili puls, postavljamo na prst senzore koji detektuju svaki otkucaj srca. Takodje se meri i varijabilnost pulsa, i trening se usmerava ka specifičnim, zdravim kardiovaskularnim obrascima. Ta tehnika je poznata kao RSA (Respiratory sinus aritmia) trening. Cilj treninga je da se nauči kontrola pulsa u opsegu 56-66 otkucaja u minutu i pojača HRV (promenjivost brzine otkucaja srca). Da malo pojasnimo ove pojmove i važnost HRV za zdravlje srca.
RSA je prirodni ciklus promena ritma srca koji nastaje zbog uticaja disanja na aktivnost simpatičkog i parasimpatičkog nervnog sistema i nerva Vagusa koji reguliše rad srca. Taj dotični nerv, zvani Vagus, je neka vrsta kočnice za srce. Medicinskim rečnikom, on inhibira brzinu kucanja srca i snagu kontrakcija. Kada udahnemo, smanji se aktivnost Vagusa, i srce počne da kuca brže. Kada izdahnemo, dešava se obrnuto. Pojača se dejstvo Vagusa, i srce uspori rad. HRV je, dakle, promena ritma srca od otkucaja do otkucaja, i ona može da nam posluži kao indirektna mera zdravlja srca jer pokazuje da li postoji dobar balans izmedju aktivnosti simpatičkog nervnog sistema (ubrzavanje, aktivacija, delovanje neurotransmitera noradrenalina) i parasimpatičkog dejstva nerva Vagusa (usporavanje, relaksacija, delovanje neurotransmitera acetilholina). živ čovek nije mašina, metronom, pa da kuca bez promena u ritmu, bez duše. HRV je mera sposobnosti srca da odgovori na normalne, regulatorne impulse koji odredjuju njegov ritam. Nekoliko ozbiljnih studija je pokazalo da na osnovu HRV može dobro da se predvidi smrtnost u prve dve godine nakon srčanog udara.
HRV se može meriti i izražavati u vremenskim jedinicama ili u frekvencijama. Kada se izražava u vremenskim jedinicama, milisekundama, ta mera označava interval izmedju dva otkucaja srca, ili standardnu devijaciju od prosečnog vremena koje protekne izmedju dva otkucaja srca. Zlatni standard za merenje HRV u vremenu je da se snima 24 časa Holter monitorom.
Na varijabilnost srčanog ritma utiče više faktora, kao što su uzrast i zdravstveni status. HVR opada sa starenjem. Takodje je niži kod ljudi koji imaju neaktivan stil življenja, i kod onih koji imaju koronarna srčana oboljenja, hipertenziju ili dijabetsku neuropatiju. Viša HRV vrednost pokazuje da postoji bolji balans izmedju simpatičkog i parasimpatičkog uticaja na srce. Generalno, HRV je veća kada su ljudi opušteni i kada dišu pravilno i sporo. Biofidbek HRV trening pomaže osobama na treningu da umanje povišenu aktivnost simpatičkog (ili simpatetičkog) nervnog sistema koja je povezana sa stresom i anksioznošću.
Kada osoba diše sporo, oko 6 udaha u minuti, dijafragmatski, bez napora i mišićne napetosti u ramenom pojasu i grudima, linija koja pokazuje varijabilnost srčanog ritma će dobiti sinusoidan oblik i, kao kopija, pratiti liniju disanja. To poklapanje obrasca disanja i rada srca je RSA-respiratorna sinusna aritmija. Razlika izmedju maksimalne brzine kucanja srca prilikom udisaja, i minimalne prilikom izdisaja, veoma je važna mera. Što je veća razlika brzine izmedju udisaja i izdisaja, veća je i dilatacija bronhija i njihova sposobnost da unesu vazduh. Veza izmedju disanja i HRV je tesna. Uspostavljanje harmonije izmedju disanja i rada srca dovodi i do veće HRV, što pozitivno utiče na zdravlje osobe. Razvijeni su brojni metodi usmereni na dostizanje te harmonije od kojih su najpopularniji joga i autogeni trening. Biofidbek metod je pružio nove mogućnosti za sticanje veština uskladjivanja disnja i rada srca jer je omogućio vežbačima da vide i čuju kada dodje do promena u RSA, i dobiju informaciju da li idu ispravnim putem. Prilikom RSA treninga vežba se dijafragmatsko relaksaciono disanje i pri tome prate i promene RSA. Vežbaču se daje instrukcija da diše stomakom. Udisaj je prirodan, a izdisaj spor i lagan, sa malčice zatvorenim usnama. Pri tome, on vidi kako skala merača pulsa skače prilikom udisaja, i spušta se prilikom izdisaja. Takodje čuje i ton koji postaje viši sa udisajem, a spušta se sa izdisajem. Cilj ove procedure je je da se podigne HRV kroz sinhronizaciju brzine disanja i otkucaja srca. Obično za nekih 10-15 seansi koje traju po 15-20 minuta, vežbači razviju stabilne navike dijafragmatskog relaksacionog disanja sa maksimalnim RSA. Pored RSA treninga ili treninga visokih frekvencija(HF-od 0,15-0,4 Hz) srčanih aktivnosti, postoje i treninzi različitih rezonantnih frekvencija srčanog rada(LF-low freqency 0,08-0,14, VLF-very low frequency0,003-0,08 Hz) pomoću kojih se može uvežbavati uskladjivanje delovanja simpatičke i parasimpatičke aktivacije kao i aktivacije baroreceptora koji sa takodje nalaze u krvnim sudovima i pronalaženje najbolje sopstvene frekvencije. Ova vrsta treninga pokazala sa korisnom u lečenju astme i visokog krvnog pritiska.

Respiracija-disanje:

Respiracija se takodje meri brojem udisaja u minutu, obično postavljanjem merača oko stomaka i grudi. Disanje postaje brže, pliće i neujednačeno kad smo pod stresom, iznenadjeni ili uplašeni. Neretko ljudi imaju frekvenciju disanja od 16-30 udaha u minutu pre treninga. Cilj treninga je da se smanji ta učestalost na 6-12 dubljih i ujednačenih udaha u minutu, i da se uspostavi zdrav obrazac disanja.
Disanje je od suštinskog značaja za ljudski život. To je tako očito, da je čudno kako ljudi postanu nesvesni činjenice da način na koji dišemo utiče na našu fiziologiju, emocije, psihološko stanje, pa i na našu podsvest. Mi uglavnom nismo svesni načina na koji dišemo. Za vreme biofidbek treninga posmatra se obrazac disanja kod vežbača. Obrazac disanja se odnosi na nekoliko stvari: na to da li dišemo pretežno grudnim košem ili stomakom, na ritam disanja, na brzinu disanja i brzinu kretanja vazduha za vreme udisaja i izdisaja, i na to kolika je pauza nakon izdisaja. Prosečna učestalost disanja kod osobe koja nije trenirana je oko 12-16 udisaja (i izdisaja) u minutu. Za vreme sporog dijafragmatskog disanja kroz nos učestalost je od 3-8 u minutu. Ne postoje apsolutne respiratorne vrednosti. Raspon se razlikuje kod svake osobe. Forsiranje osobe da se vežbom uklopi u neku normiranu brzinu disanja ili količinu udahnutog vazduha može da izazove patologiju.
Najčešći nefunkcionalni obrazac disanja je tendencija da se diše gornjim delom toraksa-grudnog koša bez korišćenja stomaka (taj obrazac se naziva obrnuto ili paradoksalno disanje). Kod grudnog disanja se nepotrebno koriste pomoćni mišići i troši veća energija, a da pri tome ne dolazi do kompletne ventilacije pluća. Drugi nefunkcionalni obrazci disanja su plitko i brzo disanje sa dahtanjem i uzdasima, zadržavanje daha, podizanje gornjeg dela grudnog koša i ramena, kompresija grudnog koša na kraju izdisanja, i redukcija respiratorne sinusne aritmije (RSA). Kada se diše normalno, puls skače prilikom udisanja i opada prilikom izdisanja. Hiperventilacija i nefunkcionalno disanje umanjuju tu zdravu promenjivost srčanog ritma. Biofidbek trening dijafragmatskog disanja bez napora smanjuje preterano fiziološko uzbudjenje koje izaziva simpatički nervni sistem i potpomaže regeneraciju. Pokazao se blagotvornim u tretmanu različitih problematičnih stanja kao što su astma, koronarni poremećaji srca, hipertenzija, epilepsija, bol, talasi vrućine kod menopauze, sindrom hiperventilacije i napadi panike. U kombinaciji sa neurofidbekom, trening dijafragmatskog disanja pokazao se efikasnim kod hiperaktivne i impulsivne dece. Ispravno disanje podsticalo je SMR moždane talase(12-15Hz) u senzorimotornom korteksu koji su povezani sa stanjem smirene budnosti. Ova kombinacija se, u nekim kliničkim izveštajima, pokazala efikasnom i kod pacijenata sa Touriett-ovim sindromom i Parkinsonovom bolešći sa distonijom.
Biofidbek obrasca disanja uključuje više oblika merenja i monitoringa: Merenje pokreta širenja i skupljanja stomaka i grudnog koša, EMG-aktivnosti mišića stomaka i grudnog koša, količinu udahnutog vazduha, količinu ugljen dioksida u izdahnutom vazduhu, zasićenost kiseonikom u krvotoku, RSA (respiratorna sinusna aritmija)-varijabilnost brzine otkucaja srca...
Neurofidbek (EEG):

Moždani talasi se mere elektroencefalogramom. Neurofidbek je zasnovan na dve osnovne pretpostavke: 1)Da električne aktivnosti mozga-moždani talasi-odražavaju odredjena mentalna stanja, 2) Da se te aktivnosti mogu trenirati.
Obično se ti talasi svrstavaju u četri opsega frekvencija-učestalosti u sekundi: (mada postoje i drugačije klasifikacije) Teta(4-7 Hz), Alfa(8-12Hz), Beta(13-20) i Gama(iznad 20).
Klasifikacija koja se najčešće koristi u neurofidbek treningu pravi ovakvu podelu: 0,5-3 Hz delta, 3-5 niski teta, 6-8 teta, 8-10 niski alfa, 11-13 visoki alfa, 13-15 SMR, 16-20 beta, 19-37 Hz visoki beta(dele se na nekoliko podgrupa -od 19-23anksioznost, 24-36ruminacije, opsesivne misli),38-42Hz Sheerov ritam(Gama).
Cilj treninga je da se uvežba prepoznavanje u kom opsegu mozak funkcioniše, kako doživljavamo koje stanje aktivnosti, i kako da voljno predjemo u ono stanje koje nam je potrebno za odredjenu aktivnost. Generalno, i uprošćeno, Beta(13-18Hz) i Gama(od38-42Hz) su korisni za intelektualne aktivnosti i koncentrisano obavljanje odredjenih poslova, koncentraciju, Alfa stanja su dobra ako želimo relaksiranu budnost, meditaciju..., a Teta mogu biti korisni za kreativnost, dnevno sanjarenje, maštanje, pojavljuju se i kod prisećanja, aktivacije memorije (teta talase ponekad nazivaju putem u nesvesno). Pri merenju moždanih talasa elektrode-srebrni diskovi, postavljaju se obično na tri lokacije: centar čela, baza skalpa desno od centra (ocipitalna tačka I), i baza skalpa levo od centra (ocipitalna II). Kod tretmana ADD senzori se obično postavljaju na sredini lobanje(CZ tačka). Prilikom neurofidbek treninga obično se koriste jedan ili dva senzora. Svaki senzor ima tri elektrode: aktivnu, referencu i uzemljenje. Obično se referenca i uzemljenje postavljaju na učne resice, dok se aktivna elektroda postavlja na neku tačku na skalpu, u zavisnosti od ciljeva treninga.

Za razliku od telesnih merenja o kojima smo govorili, EEG je veoma složena pojava. Bitni su brojni podatci koje EEG merenja pokazuju. Procenat u kojem se kod odredjene osobe pojavljuju odredjeni talasni opsezi, njihova snaga, zatim odnos EEG aktivnosti izmedju dve hemisfere, sinhronizovanost...Moždani talasi reaguju na suptilne psihifiziološke promene, zavise i od toga da li su oči otvorene ili zatvorene, da li govorimo, od sadržaja naših misli...Zbog toga je EEG biofidbek daleko komplikovaniji za rad i zahteva mnogo više znanja od stručnjaka koji ga primenjuje. Najčešće se, sa uspehom, koristi kod sledećih problema:Attention Deficit Hyperactivity Disorder (ADHD) & ADD, Aspergerov sindrom,Autizam,Epilepsija,Problemi sa učenjem,Poremećaji spavanja, Auto-Imuna Disfunkcija, Chronic Fatigue Syndrome (CFS)(Sindrom hroničnog zamora),Hronični bol,Depresija, Opsesivno kompulsivni poremećaji,PMS-Predmenstrualni sindrom,Moždani udar/manje traumatske povrede mozga,Post traumatski stres poremećaji, Bolesti zavisnosti,Tourett-ov Sindrom. Posebna oblast primene je takozvani «Peak performance» trening, ili trening vrhunskog izvodjenja. Primenjuje se u sportu, kod muzičara, menadžera i srugih profesija u kojima se želi postići stanje vrhunskog izvodjenja neke veštine.  [vrh]

Teorijska osnova neurofidbeka, povezanost moždanih talasa i mentalnih stanja

Autor: (Nebojša Jovanović)

     Kao što smo već rekli, neurofidbek je zasnovan na dve osnovne pretpostavke: 1)Da električne aktivnosti mozga-moždani talasi-odražavaju odredjena mentalna stanja, 2) Da se te aktivnosti mogu trenirati. Treningom klijent nauči da podigne ili inhibira odredjene moždane frekvencije, i tako voljno postigne željena mentalno emotivna stanja. Pre nego što predjemo na tipične neurofidbek protokole, da malo bolje razjasnimo sa kojim su mentalnim stanjima povezane odredjene frekvencije moždanih talasa.
Važno je napomenuti da nema dobrih ili loših moždanih frekvencija. Sve frekvencije su prikladne i dobre u odredjeno vreme i za odredjena stanja. Fleksibilni i efikasni mozgovi uspevaju da brzo i lako promene frekventne opsege i skakuću iz jednog u drugi u skladu sa zahtevima realnosti. To je nešto slično kao brzine kod automobila. Sve su potrebne i dobre, zavisno od uslova vožnje. problem nastaje kad nam se pokvari menjač, pa ne možemo da prilagodimo brzinu uslovima vožnje.
Delta talasi(0,5-3Hz) su povezani sa dubokim snom. Oni su dominantni talasi kod beba i mogu se videti i u budnom stanju. Kod odraslih, pojavljuju se u najdubljoj meditaciji i spavanju bez snova. Izvesne frekvencije u delta opsegu okidaju lučenje hormona rasta koji je posebno značajan za regeneraciju organizma i proces izlečenja. Zbog toga je duboki, okrepljujući san toliko važan za proces izlečenja. Delta talasi su moždani talasi najniže frekvencije i najveće amplitude. Kada, na primer, odemo u krevet i malo čituckamo neku knjigu pre nego što zaspemo, najverovatnije ćemo biti u stanju nižih beta talasa. Kada spustimo knjigu, ugasimo svetlo i sklopimo oči, naši moždani talasi će usporiti u alfa ritmu, zatim će još sporije zavibrirati u teta ritmu, dok ne utonemo u san i delta stanje. Poznato je i to da ljudi spavaju u ciklusima od 90 minuta. Iz dubokog sna u delta talasima tada se prelazi u teta frekvencije, i dolazi do aktivnog sanjanja. U toj fazi spavanja dešavaju se brzi pokreti očiju (Rapid Eye Movement, skraćeno REM) zbog kojih se ta faza sna i naziva REM fazom. Kada se budimo, polako ulazimo u teta stanje, zatim u alfa (ako ne isključimo dosadni budilnik i lepo se vratimo u naš slatki delta san). Ako imamo vremena, još malo budni dremkamo u teta stanju dok nam se vraćaju u svest neki doživljaji iz prethodnog dana, ili nam dolaze dobre ideje o tome kako da kreativno potrošimo nastupajući dan. E, onda dodje «surova» stvarnost kad moramo stvarno da se napregnemo, i zategnemo naše nerve da zavibriraju brže i rešavaju životne probleme. U stanju snaobično ima više od 50% delta talasa. U budnom stanju, mogu se videti kod beba do 6 meseci, kod neke dece sa problemima u učenju, i kod odraslih sa povredama mozga.
I Teta (3-7, 4-7 ili 4-8Hz ili) talasi su spori i povezani su sa stanjima kao što su dnevno sanjarenje i pospanost. Pojavljuju se najčešće u snu, ali takodje dominiraju i u stanjima duboke meditacije. Optimalni nivo za duboke misli je opseg teta talasa. U tom opsegu, naša čula su povučena iz spoljašnjeg sveta i usmerena na unutrašnje signale. Teta stanja su mistična zona koju obično doživljavamo kada se budimo iz sna ili padamo u san. Teta meditacija pojačava kreativnost, intuiciju i druge ekstrasenzorne sposobnosti. Osoba koja vozi autoputom, i odjednom shvati da se uopšte ne seća poslednjih dvadesetak kilometara, obično je u teta stanju. Za to vreme, dok opušteno, rutinski vozi u teta stanju, padaju joj na pamet obično dobre ideje koje slobodno teku bez cenzure. Teta je, uglavnom, veoma pozitivno mentalno stanje ako smo sposobni da lako izadjemo iz njega i ubrzamo rad mozga kada je potrebno uključiti se u spoljašnju sredinu, koncentrisati se i učiti. Preterane teta aktivnosti su karakteristične za osobama sa ADD problemima(Attention Defficite Dissorder). Povezani su i sa oživljavanjem memorije(pojačavaju se kada se prisećamo nečega) i sa sposobnošću da se kontroliše odgovor na stimuluse(jači teta u budnom stanju povezani su sa impulsivnošću-primarni proces). Ovi talasi dominiraju u EEGu kod dece od 6 meseci do 6-7 godina starosti. Povezani su i sa stanjem sugestibilnosti i hipnotibilnosti. Kada dominiraju u EEGu odrasle osobe, obično su povezana sa stanjem pospanosti i isključenosti. U psihoterapiji se koristi uvodjenje u teta stanje da bi klijenti lakše oživljavali sećanja, fantazije i asocijacije. Frekvencija od 7 Hz vezana je za vizualizaciju.
Alfa talasi su povezani sa stanjima relaksacije i nefokusirane pažnje, kreativnim aktivnostima. Niski alfa(8-10 Hz) Prisutni su za vreme sanjanja i lagane meditacije kada su oči zatvorene. U alfa stanjima dolazimo do kreativnosti koja leži neposredno ispod naše svesnosti. Alfa talasi su sporiji talasi veće amplitude. Osoba koja je završila neki zadatak, i sela da se odmori, obično je u alfa stanju. Mozak se odmara u alfa stanju. Dok šetamo bez obaveza u prirodi, ili nadjemo slobodnog vremena pa meditiramo, ulazimo u alfa stanja. Visoki alfa(11-12, 11-13Hz) vezani su za mentalno stanje otvorene svesnosti, sposobnost da se odgovori na veliki broj promena u okolini. To je najpoželjnije stanje u treningu vrhunskih sportista. Alfa ritam je povezan sa vizualnim stimulusima. Alfa talasi se pojačavaju kad zatvorimo oči. Snažniji su u desnoj hemisferi, ali taj odnos ne bi trebalo da bude veći od 1,5 puta. Kada zatvorimo oči, svako od nas ima svoj tipičan Alfa pik(dominantnu alfa frekvenciju). Inteligentniji ljudi obično pokazuju alfa pik više vrekvencije sa zatvorenim očima. Razlika u dominantnoj alfa frekvenciji veća od 1 Hz izmedju hemisfera indicira abnormalnost hemisfere u kojoj je niži alfa pik. Takodje, možemo videti veoma jake Alfa talase sa otvorenim očima kod osoba koje su pušile marihuanu. Mogu trajati nekoliko dana nakon konzumacije marihuane. Alfa stanje je prijatno, ali nije prikladno za učionicu, ili situacije u kojima treba da budemo uključeni u dogadjanja(posebno niže alfa stanje).
Beta talasi spadaju u brzotalasne aktivnosti i karakteristični su za stanja povišene svesnosti, koncentracije i fokusirane pažnje. Dominiraju u našem budnom stanju kada je pažnja usmerena ka saznajnim ciljevima i spoljašnjem svetu. Kada je mozak uzbudjen i aktivno učestvuje u nekoj mentalnoj aktivnosti, on generiše beta talase. Osoba koja je u nekoj aktivnoj konverzaciji biće u beta stanju. U žustroj debati proizvodiće visoke beta talase. Opseg beta talasa je širok(13-36 Hz), i deli se u manje podopsege od kojih je svaki asocirana sa posebnim mentalnim stanjima. U beta talase spadaju:
-SMR-(13-15Hz) talasi su nazvani tako jer se pojavljuju u senzorimotornom regionu, i povezani su sa inhibiranjem motornih odgovora. Ako elektrode nisu postavljene u senzorimotornom regionu, onda frekvenzije od 13-15 Hz ne zovemo SMR, već niski beta. Kada bismo želeli da nešto uradimo, da ustanemo sa stolice za vreme časa, ili da igramo, ili obavimo neku drugu fizičku aktivnost, pa se uzdržimo, pojaviće se SMR talasi u senzorimotornom regionu mozga. To je takodje neka vrsta stanja odmora mozga. Pojavljuje kada je smanjena aktivnost senzornih i motornih puteva koji idu kroz talamus, to jest kada se manje pažnje obraća na senzorne ulaze, i smanje se motorne reakcije. Osoba je budna i spremna na reakciju, ali mišići nisu napeti. Pojačana je refleksivnost pre akcije. SMR trening je, zato, veoma važan za one koji imaju problem sa impulsivnošću i hiperaktivnošću. SMR talasi su ritmični. Iste frekvencije beta talasa, sa drugačijom morfologijom, aritmični, spadaju u niske beta.
-Niski beta-(16-20Hz), vezana su za rešavanje problema. Mogu biti i na frekvencijama od 12-15Hz, a ponekada i na frekvencijama višim od 20 Hz. Naglo skaču na EEGu ako, npr. detetu postavimo neki matematički zadatak.
-Visoki Beta-(19-36Hz), zovu ih i spiralni beta. U opsegu od 19-21Hz, ili 20-23, najčešće se pojavljuju(jači od beta 16-18Hz) kod anksioznih osoba. Mogu biti povezani sa emocionalnim intenzitetom. Uvek je potrebno proveriti sa klijentom da li su kod njega te frekvencije povezane sa produktivnim ali suviše intenzivnim radom, ili sa neproduktivnim intenzivnim ili anksioznim stanjima. Napomena: ne treba polaziti od toga da mi uvek tačno znamo šta koji opseg frekvencija predstavlja, za kakva stanja je vezan kod konkretne osobe. To uvek treba proveriti sa klijentom. Visoki beta u opsegu od 24-36Hz obično se vide sa jakim amplitudama kod osoba koje su zabrinute i ruminiraju(opsesivne misli). Možemo primetiti i pik u ovom opsegu frekvencija kod osoba koje imaju problema sa alkoholizmom(ili ih imaju u porodici.). Visoki beta mogu biti i marker za osobe koje su sklone da izlaze na kraj sa anksioznošću uz pomoć akohola ili nekog drugog oblika zavisnosti. Više frekvencije beta opsega, preko 30Hz, neki autori nazivaju i Gama talasima.

Gama talasi su vezani za više mentalne funkcije, objedinjavanje podataka iz različitih delova mozga u celinu i višu perspektivu. Vezani su za stanja hipersvesnosti, ali i za stanja intenzivnog stresa, panike, besa...Postoje i moždani talasi izvan ovog opsega, ali da se ne upuštamo u priču o izuzetnim stanjima svesti jer to izlazi iz okvira ovog seminara. Pomenućemo samo Širov ritam(Sheer), talasi u frekventnom opsegu od 38-42 Hz jer je posebno važan za proces učenja. Povezan je sa onim tipom pažnje pri kojem se raztličiti aspekti nekog predmeta dovode u zajedničku vezu i organizuju u celinu. Nazivaju ga i «Povezujujući ritam». Smatra se da je veoma bitan za vrhunsko izvodjenje(u sportu, muzici, učenju).
Kada govorimo o stanjima alfa, beta, teta, delta...to znači da jedna vrsta talasa dominira. Ali, treba znati i to da su i sve ostale vrste talasnih aktivnosti uvek prisutne, iako umanjene, ili tek jedva prepoznatljive. Uzrast je takodje faktor koji odredjuje dominantnu frekvenciju na EEGu. Dominantna frekvencija merena sa zatvorenim očima, kod odraslih osoba je tipišno u alfa opsegu, oko 9.10Hz(kod inteligentnijih ljudi obično oko 11-12). U frontalnim i centralnim regionima, kod mladjih od 3 god., dominiraju delta. Na uzrastu od 3-5 god. dominiraju teta. Niski alfa postaju dominantni na uzrastu od 6-8 god., a kasnije polako idu ka višim alfa frekvencijama oko 10Hz kako osoba dostiže adolescenciju.
Da biste mogli da prepoznate navedene moždane talase, ako ih sretnete negde, evo vam i jedna njihova sličica.
Trening protokoli
Neurofidbek protokoli se zasnivaju na tome da se pojačaju, inhibiraju ili usklade odredjeni EEG ritmovi. Videli smo da su odredjeni ritmovi povezani sa odredjenim subjektivnim stanjima i ponašanjima. No, stvari nisu tako jednostavne. Odredjeni moždani talasi imaju i svoju dobru i lošu stranu. Na primer, teta talasi mogu biti povezani sa zbunjenošću i budnim sanjarenjem, a i sa intuicijom i povezanošću sa dubljim nivoima svesnosti. Nekada nam mogu smetati da se koncentrišemo i obavimo dnevne poslove, a mogu nas dovesti i do dubokih stanja svesti o sebi. Ili na primeru beta talasa možemo videti da su povezani sa fokusiranošću, promišljenim i logičnim mišljenjem, ali takodje mogu biti vezani i za razdražljivost i uznemirenost. Da li će se odredjeni EEG talasi pojačavati ili suzbijati nije stvar proste logike. To zavisi od stanja osobe koja trenira, od njenih ciljeva, i namera trenera koji je trenira. Pored toga što prisustvo odredjenih ritmova govori o stanju mozga, i odsustvo ritmova je takodje indikativno za stanje nervnog sistema. Prisustvo EEG ritmova ukazuje na to da postoji sinhronizovana, koordinisana aktivnost većeg broja nervnih ćelija, ali to ne znači nužno da je ta populacija ćelija uključena u neku odredjenu obradu podataka. Na primer, kada se mozak bavi nekim aktivnim misaonim procesom, alfa talasi su potisnuti jer su nervne ćelije zauzete radeći nezavisno, i nisu u stanju da produkuju zajednički alfa ritam. To ću malo pojasniti kada budem govorio o takozvanom «sqaush» protokolu neurofidbek treninga.
Postoje dva osnovna pravca neurofidbek treninga. Ako se radi trening niskih frekvencija(alfa-teta), obično dolazi do stanja relaksacije, intuitivne svesnosti ili dubljih nivoa svesti. Trening u ekstremno niskim frekvencijama može dovesti i do stanja sličnih transu. Treninzi visokih vrekvencija(niže beta ili beta) koriste se za dovodjenje u stanje budnosti, organizacije, oštrine uma i kontakt sa spoljašnjom stvarnošću. Takvi treninzi se rade u kraćim seansama od niskofrekventnih, sa češćim pauzama. Ako su ekstremni, takvi visokofrekventni treninzi mogu dovesti do uznemirenosti i razdražljivosti.
Alfa-Teta trening: (4-12 Hz) najčešće se primenjuje u treningu odvikavanja od zavisnosti, post-traumatskih poremećaja i drugih problema kod kojih je potrebno postići relaksaciju. William Penniston je u svojoj studiji pokazao visoku efikasnost kombinacije alfa-teta treninga sa treningom temperature prstiju i tehnikama imaginacije u tretmanu alkoholičara. Novije primene alfa-teta treninga na studentima muzike pokazuju da relativno mali broj(20 polučasovnih seansi) seansi dovodi do značajnog poboljšanja u interpretativnom aspektu muzičkog izvodjenja. Za razliku od teta-beta protokola pri kojima se uvežbava koncentracija, i koji je pre svega edukativni proces, alfa-teta terapija je, uglavnom, psihoterapijski proces. Zbog stanja ekstremne sugestibilnosti u koju klijent može upasti, alfa-teta terapiju treba da premenjuju iskusni psihoterapeuti. U alfa-teta stanju dolazi do oživljavanja sećanja, veće otvorenosti ka snažnijim emocijama, slobodnijeg asocijaciranja...Pri dominaciji teta talasa, klijent ulazi u stanje slično hipnozi. Promena odnosa izmedju Alfa i Teta talasa (pojačavanje Alfa, smanjivanje Teta) , može pospešiti pozitivne psihološke promene, poboljšati aktivnosti, i osećanje svesnosti. Posledica alfa/teta treninga je treninga stanje relaksacije. Kada se teta talasi pojačaju dolazi se do stanja dubje svesnosti. Osoba dolazi u dublji kontakt sa autentičnim mislima i osećanjima. Alfa/teta seanse mogu da budu dugotrajne. čitav sat, ili čak i duže. Kako seansa odmiče, prelazi se sa dominacije alfa talasa na dominaciju teta talasa. Kada osoba provede neko vreme u teta stanju, obično se oseća izuzetno relaksirano, gotovo omamljeno. Ponekad je potrebno podučiti treniranog nakon ovakve seanse kako da se vrati u redovno stanje, da ne ode sa seanse u preterano osetljivom i okrenutom ka unutra stanju svesti.
Alfa-teta trening se obično radi sa zatvorenim očima(klijentovim). Kada teta talasi nadjačaju alfa talase u ocipitalnom regionu(što je normalno u stanju sna) klijent je u hipnogogičnom stanju, ali, cilj je održati dovoljnu budnost kako bi mogao biti svestan materijala koji mu dolazi u um, i kako bi mogao da procesuira materijal a da ne zaspi. Prilikom neurofidbek alfa – teta treninga praktikuje se dijafragmatsko disanje sa brzinom oko 6 udisaja u minutu, podizanje periferne temperature, smanjenje mišićne tenzije(EMG trening) i održavanje stabilnog EDR(dovoljna budnost). Preporučuje se da se aktivna elektroda postavi na Fz(prema “10-20” mapi za postavljanje elektroda) a referencana na levom uvetu. Ako se radi sa dva kanala aktivne elektrode se mogu postaviti F3 i F4, ili na Fz-Cz. Ako se pojave visoki beta u ovom području mogu ukazivati na opsesivno kompulsivne siptome, i može se na ekranu ubaciti i opcija inhibicije visokih beta. Kod anksioznih osoba se može videti pik izmedju 20-24Hz, a kod onih koji imaju negativne ruminacije izmedju 25-32Hz. U oba slučaja može postojati slaba amplituda SMR talasa(13-15Hz). Takodje nas može interesovati i da li je osoba u stanju da udje u stanje visokih alfa, 11-13Hz, kada je mirna i fokusirana spolja. Osobe sa problemima zavisnosti često pokazuju slabije alfa i snažnije beta talasa nego osobe koje nemaju probleme zavisnosti. Treća varijanta je da se elektrode postave na F3 i T3, jer visoka teta aktivnost u ovim područjima je povezana sa oživljavanjem sećanja. Prisetimo se da su teta talasi dominantni u detinjstvu, što može biti razlog snažnijeg oživljavanje sećanja i emocija iz detinjstva u teta stanju. Za teta stanje možemo reći da odgovara onome što je Frojd nazivao primarni proces. Ako se dobro koristi od strane iskusnog, edukovanog psihoterapeuta, takvo stanje može otvoriti vrata ka nesvesnom, i ka novom učenju koje će zameniti stare “skriptove” naučene u ranom detinjstvu. Ali, potrebno je biti veoma oprezan. Takva otvorenost zahteva izrazito pozitivan stav psihoterapeuta i njegovu svesnost sebe. Moramo naglasiti kao pravilo, posebno kada radimo sa autističnom decom: Nemojte misliti ono što ne želite da vaš klijent čuje. Prenećete svoje misli i osećanja neverbalno, hteli vi to ili ne. Ne mojte raditi sa klijentima kada ste negativni u odnosu na njih(ili u odnosu na sebe).
Dakle, kad radimo neurofidbek alfa-teta protokol, inhibiraćemo frekvencije od 2-5Hz(da nam klijent ne bi zaspao), zatim visoke beta(19-24-anksioznost, 24-36 ruminacije), i 45-58-frekvencije koje pokazju mišećne aktivnosti. Podsticaćemo alfa, prvo od 8-11, a kasnije 8-9Hz, i tek nakon toga teta od 5-8Hz.
Niska alfa(8-10Hz) i visoka teta(5-7) stanja mogu biti korisna u meditaciji, oživljavanju sećanja, relaksaciji i psihoterapiji, ali, održavanje takvih stanja uma duži period obično nije korisno u učionici, na poslu ili sportskom terenu...uopšte, u situacijama kada se očekuje usmerenost ka spoljašnjoj sredini. Osim u alfa-teta terapiji, kada se žele postići odredjeni psihoterspijski ciljevi, prilikom neurofidbek treninga obično se podstiču suprotna stanja-stanja aktivne, smirene pažnje i orijentacije na cilj, rešavanje problema i kontakt sa spoljašnjom sredinom. Za postizanje takvih stanja radi se suprotno-inhibiraju se spori talasi(niski alfa i teta) a podstiču brži talasi(visoki alfa-11-12Hz, SMR-13-15Hz, i srednje beta-15-18Hz). Naravno, svako pravilo ima izuzetke. Kada se uvežbava optimalno stanje za izvodjenje kod muzičara, pokazalo se da pojačani teta talasi povoljno utiču na neke aspekte umetničkog izvodjenja. Kontakt sa primarnim procesom(teta stanje) podstiče njihovu izvodjačku kreativnost. To, medjutim, nije u kontradikciji sa saznanjima da kod osoba sa problemima pažnje i hiperaktivnošću(ADD-ADHD) upravo snažni teta talasi ometaju funkcionisanje. Muzičari čiju kreativnost podstiče teta stanje nemaju problema u njihovoj ihnibiciji kada su usmereni spolja, niti imaju snižene amplitude beta talasa kao što je to problem kod osoba sa ADD. Za razliku od ADD, ispitivani muzičari imali su inicijalno mali teta-beta racio(odnos izmedju snage teta i beta talasa. Kod ADD klijenata on je obično veći od 2,5)
Trening visokih alfa talasa-11-13 Hz. Ovaj opseg je povezan sa mentalnim stanjem otvorene svesnosti. U takvom stanju osoba je sposobna da odgovori na širok opseg promena u spoljašnjoj sredini. Kod sportista, takvo stanje je povezano sa brzim refleksima i ispravnim rekacijama. Trening visokih alfa se najčešće koristi u radu sa vrhunskim sportistima, menadžerima, pilotima...uopšte, u treningu vrhunskog postignuća («Peak Achievement training»)-
SMR(12-15, ili 13-15Hz) –Trening nižih Beta talasa (12-18Hz) koristi se više kod poremećaja uzbudjenja, raspoloženja, pažnje i ponašanja. često se koristi u trtmanu ADD/ADHD, padavice, i drugih poremećaja u kojima postoji indikacija da mozak ima probleme u organizaciji svojih aktivnosti. SMR trening se obično se radi na desnoj strani mozga (tačka C4), u senzorimotornom regionu(od uveta do uveta, preko vrha glave). Seanse traju od 15-30 min. Ovaj opseg se može preklopiti sa visokim alfa talasima od 12Hz. Ako to vidimo na sirovom EEG(alfa talasi imaju drugačiji oblik, pravilsno sinusoidalni), onda se radi SMR trening od 13-15Hz da bi se izbeglo preklapanje sa Alfa talasima. Neki ljudi mogu da se isključuju iz kontakta sa alfa talasima, čak i sa alfa koje su u frekvencijama od 12-15Hz(naziv alfa se odnosi pre svega na oblik talasa a ne samo na frekvenciju. Ako se to desi, možemo podsticati SMR na nešto višim frekvencijama(od14-16). SMR trening je posebno vašan ako postoji hiperaktivnost i impulsivnost. Podizanje amplituda i učestalosti SMR talasa u senzorimotornom regionu na desnoj hemisferi (C4, ili Cz) može značajno uticati na smanjivanje impulsivnosti i hiperaktivnog ponašanja, kao i na sticanje unutrašnjeg lokusa kontrole. SMR talasi su povezani sa inhibicijom motornih odgovora i refleksivnošću pre akcije. SMR trening se pokazao efikasan i kod poremećaja gde dolazi do nekontrolisanih pokreta, kod epilepsije, Parkinsonove bolesti, distonije, Turijeovog sindroma....
Ako radimo na istim frekvencijama od 13-15 Hz, ali izvan senzorimotornog regiona, onda je to trening nižih beta talasa. Primenjuje se, na primer, kod Aspergerovog sindroma podsticanjem nižih beta u oblastima izmedju P4 i T6, i inhibicijom dominantnih teta aktivnosti u tom regionu.(ova oblast mozga je povezana sa funkcijom prepoznavanja intonacije u govoru i osećanja povezanih sa intonacijom, što je obično deficit kod osopa sa Aspergerovim sindromom). Ako se radi beta trening na desnoj hemisferi, obično se podstiču niže beta jer je aktivacija desne hemisfere često povezana sa negativnim mislima i emocijama, dok se pozitivne misli procesuiraju u levoj hemisferi. Zato se na levoj hemisferi podstiču više beta frekvencije(15-18, 16-20).
Nakon SMR treninga osoba se obično oseća relaksirano i energizovano, podignutog raspoloženja, organizovana i efikasna.
Beta Trening-Koristi se kada je cilj koncentracija, energizacija osobe, podizanje aktivnosti. često se javlja takozvano «aha» iskustvo kada osoba otkrije posebno mentalno stanje povezano sa beta talasima. Beta se najčešće trenira sa aktivnom elektrodom na levoj hemisferi i referencnom na levom uvetu(Cz, C3, F3 tačke), mada može da se trenira i na bilo kom drugom delu mozga. Postoji i mogućnost negativnih efekata beta treninga kao što su razdražljivost, agitacija, iritabilnost, ili osećaj osobe da je sva «hiper». Zato su beta treninzi obično kraći i traju od 5-10 minuta. Uobičajeno se kratkotrajni beta treninzi rade na kraju alfa-teta EEG seanse da bi se trenirana osoba dovela u stanje veće energije i budnosti.
Beta teta trening najčešće se koristi kod tretmana ADD problema dece bez hiperaktivnosti, kod problema sa učenjem, disleksije, depresije...kod klijenata koji nisu impulsivni, i koji su letargični, sa niskim nivoom budnosti, skloni dnevnom sanjarenju ili pospanosti. Beta trening na levoj hemisferi je preporučljiv kod klijenata dok obavljaju neki akademski zadatak(učenje), posebno kod onih koji imaju poteškoće u učenju zasnovane na verbalnim nesposobnostima. Depresivne osobe dobro reaguju na podizanje beta aktivnosti u frontalnom režnju leve hemisfere. Kod dece je bolje podsticati frekvencije od 15-18Hz, a kod odraslih od 16-20. Sa uzrastom se frekvencije pomeraju naviše. Beta talasi su povezani sa fokusiranom koncntracijom. Za razliku od teta, alfa i SMR treninga čiji se efekti mogu generalizovati i na druga područja mozga gde nisu trenirani, beta talasi su lokalnog karaktera, i ne pojavljuje se generalizacija. Efekti su vezani samo za one delove mozga na kojima je postavljena aktivna elektroda. Kod posebnih problema sa učenjem, iz tog razloga, veoma je bitno da postavimo aktivnu elektrodu iznad onog dela mozga koji je zadužen za oštećenu funkciju. Kod problema disleksije, ako dete ima poteškoće sa čitanjem, aktivnu elektrodu možemo postaviti u trouglu izmedju C3-P3-T5 jer je taj deo mozga zadužen za vizuelno-prostorno-jezičke sposobnosti. Kod disfonetičke disleksije postavićemo elektrode na F3 ili F5(Warnekeovo područje), kod disejdetske na P3 ili P5(Broca područje). Cilje je da kod treniranog podstaknemo snažnije beta aktivnosti u tim područjima dok obavlja neki kognitivni zadatak(npr. čita). Beta/teta trening je, pre svega, edukativni proces. U radu sa decom i adolescentima, nakon što klijent ovlada veštinom postizanja koncentracije i kontrole beta i teta talasa, uz neurofidbek trening uče se i metakognitivne strategije(učenje kako se uči). Cilje da dodje do uslovljavanja-povezivanja stanja koncentracije sa metakognitivnim strategijama koje će se kasnije koristiti u školi ili prilikom učenja. Primenjivanje strategija je neka vrsta okidača za mentalno stanje fokusirane koncentracije. Tako dolazi do generalizovanja veštine.
Squash protokoli-protokoli ućutkivanja moždanih talasa koriste se da bi se osoba naučila da potisne produkciju moždanih ritmova. Zašto je to dobro!? Fiziološko objašnjenje je povezano sa razumevanjem fenomena koji proizvode merljivu EEG energiju. Naime, moždani talasi se produkuju kada se veći broj kortikalnih ćelija depolarizuje unisono, stvarajući značajan površinski potencijal. To sinhronizovano ponašanje dovodi do ritmičnih talasa odredjenih frekvencija. Sa druge strane, jasno je da se brojne korisne aktivnosti mozga odvijaju kada se kortikalne ćelije ne ponašaju unisono, već rade individualno. «Svaka vaška obaška». Dobro, ne baš svaka. Ali, to je normalno stanje stvari kada mozak procesuira informacije. Zbog toga, kada treniramo mozak da potisne EEG energiju, mi potstičemo nezavisno ponašanje kortikalnih neurona, suprotno od sinhronizovanog, grupnog. To vam je kao i u ljudskom društvu. Nekada je dobro da ljudi umeju da rade sinhronizovano u grupi, a nekada je potrebno da samostalno obavljaju svoje aktivnosti. Treba znati i jedno i drugo, i fleksibilno se prebacivati iz jednog u drugo stanje svesti, po potrebi. Skvoš protokoli se mogu raditi na bilo kom delu mozga, mada dobar deo praktičara preferira izvesne delove kao na što su frontalno ili centralno područje.
Trening nadgledanja uma-cilj ovakvog treninga je više upoznavanje i prepoznavanje odredjenih stanja svesti. Na displeju kompjutera se vidi kompletan EEG spektar. Osoba, uz pomoć trenera, uči da vizualno prepozna odredjena EEG stanja, i da ih poveže sa svojim osećanjima, stilom mišljenja.  [vrh]

Biofidbek i anksioznost, panika, depresivna stanja, opsesivno kompulsivna stanja, fobije, psihosomatika, kombinovanje sa psihoterapijskim metodama...

Autor: (Nebojša Jovanović)

Anksioznost: Tradicionalne biofidbek i neurofidbek tehnike mogu biti izuzetno korisni za učenje ovladavanja anksioznošću. Anksiozni odgovor je još jedan od načina na koji nervni sistem može da preterano reaguje pod stresom. Naravno, postoji i normalna anksioznost kao prikladan odgovor na situaciju. Problem nastaje kada anksioznost postane hronična, naviknuta. Slično je i sa paničnom reakcijom, kod koje postoji snažna reakcija nervnog sistema na neku opasnu situaciju, ili situaciju koja se doživljava opasnom, a koja može takodje postati hronična i naviknuta reakcija i pokretati se na neki beznačajni «okidač», na umišljenu opasnost, ili čak «bez razloga» (svesnog). Najčešće anksioznost i panika mogu biti izazvani ili pojačani plitkim i brzim disanjem. Umirujući efekti konvencionalne biofidbek tehnike mogu biti od velike pomoći u ovladavnju anksioznim stanjima, dok neurofidbek može za kratko vreme pomoći da se stabilizuje nervni sistem kako ne bi olako pravio panična stanja.
Svima su nam poznati spoljašnji signali anksioznosti: znojavi dlanovi, osećaj skupljanja u grudima, lupanje srca, seksualni problemi, leptiri u stomaku, razdražjivost, drhtanje ruku, osećaj da gubimo kontrolu nad sobom, ili da nastupa panika...Sve su to delovi fiziološkog odgovora na stanja «bori se - beži», o kojima smo već govorili. Kada postoji stvarna spoljašnja opasnost, naš prirodni odgovor se zove strah. Kada opasnost prodje, organizam bi trebalo da se opusti i vrati u normalno stanje. Medjutim, kod anksioznosti je opasnost stvorena iznutra, u našoj glavi, i plaši nas i onda kada ona ne postoji objektivno, spolja. Medjutim, od sebe, od te opasnosti koju smo «utripovali», kako se kaže u žargonu, ne možemo ni da pobegnemo, niti da se borimo sa njom. I zbog toga ostajemo u produženom, biološki nepotrebnom uzbudjenju. Još uvek osećamo opasnost, ali ne vidimo da postoji izlaz.
Kada je anksioznost u pitanju, dešava se to da kada spoljašnja opasnost više nije prisutna, naša pažnja se fokusira na simptome same anksioznosti. Onda počinjemo da se plašimo, na primer, da ćemo izgubiti svest zato što teško dišemo. Ili postajemo opsesivni, jer nam srce lupa, da možemo dobiti srčani udar, i slično. Možemo postati anksiozni svaki put kad primetimo kako se naše telo oseća, i tako pojačamo anksioznost još više. Tu nastaje «vrzino kolo», ili začarani krug. Što me više svrbi, to se više češem, što se više češem to me više svrbi...i nikad kraja. Možemo postati anksiozni i kada se samo setimo kako smo bili anksiozni u nekoj situaciji, pa nešto nismo uradili kako treba...Pa se onda uplašimo da nam se to ne ponovi, jer nemamo kontrolu nad anksioznim stanjima...
Jedan od načina da se neutrališe anksioznost je da se «isključe» simptomi «borise-beži» odgovora, kao što isključimo alarm u slučaju lažne uzbune. Samo kada bismo znali gde je «dugme» u nama za to isključivanje. Imamo ga, samo ne znamo gde je, i kako da ga koristimo. Kod osoba sa ovim problemima na EEGu se najčešće vidi nedostatak alfa aktivnosti. i pojačane aktivnosti u opsegu 19-22Hz. Radi se alfa trening(pojačavanje alfa) i inhibicija visokih beta. Kroz biofidbek trening brze i efikasne relaksacije, mi zapravo učimo da brzo prebacimo «prekidač» sa pozicije «bori se-beži» na poziciju «iskuliraj», ili «opusti se». Naučimo kako se to radi, i gde nam je «prekidač». Time se prekida začarani krug anksioznosti koje se plašimo kao da je spoljašnji neprijatelj, i time je još više pojačavamo. Teško je zamisliti da neko bude u isto vreme relaksiran i anksiozan. Kada jednom naučimo ovo isključivanje anksioznosti relaksacijom, ta veština nam ostaje zauvek. Kao kada naučimo da vozimo bicikl. I u učenju vožnje bicikla najvažniji je da naučimo da sami održavamo balans. Tako je i sa balansiranjem našim telom i umom.
Depresija i biofidbek: Slična stvar se dešava i sa depresijom. Depresija je, izgleda, prihvatanje činjenice da ni borba ni beg nisu moguće opcije. Priroda nas je podarila mehanizmom «bori se-beži» kao sredstvom samozaštite. Medjutim, postoji i treća mogućnost, koju i neke životinje koriste. To je mogućnost «zamrzavanja», ili «kao da je mrtav». Valjda će grabljivica proći ako ne voli lešine. To je često i strategija depresivnih. U sve komplikovanijim socijalnim odnosima mnogi pribegavaju baš toj bespomoćnoj zamrznutoj poziciji. Medjutim, to može «skupo da košta». Ta vrsta potčinjavanja i bespomoćnosti ima takodje štetne fizičke efekte. Kod depresije dolazi da velikog skoka biohemikalija koje su povezane sa stresom, a koje potiskuju naš imuni sistem, kao što su ACTH i kortizol. Labaratorijske studije pokazuju da bespomoćnosti dovodi do velikog skoka kortizola. Jasna povezanost izmedju povišenog kortizola, ACTH i depresije, i povezanost izmedju bespomoćnosti, mirenja sa sudbinom, potčinjenosti i depresije, daju nam jasan uvid u to kako neurofidbek deluje kao moćan antidepresant:
Prvo, pokazalo se neurofidbek trening smanjuje nivo kortizola i ACTH. Drugo, biofidbek direktno i dramatično smanjuje bespomoćnost, podredjenost i prihvatanje frustracije, i podiže naš nivo svesti da možemo da upravljamo sopstvenim emotivnim stanjima i fiziologijom. Time dobijamo mogućnost da izbegnemo poziciju bespomoćne žrtve koja ne može ni da se bori, niti da beži, već mora da se umrtvi. život nam može nametnuti mnoge teške situacije, ali mi možemo da utičemo na to kako ćemo da reagujemo na njih. Nismo u vlasti instinktivnih odgovora. Mogu se uvežbati i bolji načini reagovanja na sve složenije uslove života.
Šta će se i kako vežbati prilikom biofidbek treninga zavisi od individualnog načina ispoljavanja anksioznosti. Osobe kod kojih se anksioznost ispoljava pretežno u mišićnoj napetosti, vežbaće više uz pomoć elektromiografa (EMG) da bi smanjile mišićnu napetost. Kod onih kod kojih preterano reaguje autonomni nervni sistem, od pomoći će najviše biti trening regulacije periferne temperature ili pulsa. Kod osećanja gubitka kontrole, ili pažnje, izbezumljenosti...dodaće se EEG trening, zajedno sa treningom provodljivosti kože (EDR ili GSR)... Disporija(manja do umerena depresija) se izgleda popravlja kad se aktivira relativno manja aktivnost u levom frontalnom režnju. Smanjivanje amplitude visokih beta(24-34 Hz) ili spiralnih beta obično u centralnom i desnim frontalnim lokacijama utiče pozitivno na smanjenje depresivnih ruminacija ili opsesija i kompulsija. Kod depresivnih osoba je često vidljiva smanjena aktivnost levog frontalnog lobusa u odnosu na desni. Potsetimo se, pozitivne misli se obradjuju u levoj, a negativne u desnoj hemisferi. Oštećenja levog prefrontalnog lobusa su povezana sa depresijom, a oštećenja desnog sa manijom. često se koristi protokol u kojem se podstiču beta talasi u anteriornom delu levog frontalnog lobusa na jednom kanalu, a podstiču alfa na(11-13Hz) u parietalnom delu leve hemisfere. Tako podstičemo da se odmara onaj deo leve hemisfere koji je prikladniji-alfa se premešta sa frontalnog na parietalni deo. Drugi protokol za rad sa depresijom je «protokol alfa asimetrije» gde se radi sa dva kanala. Aktivne elektrode su iznad levog i desnog frontalnog regiona, a referenca im je zajednička-na istom uvetu. Alfa aktivnosti na desnoj strani treba da budu veće. Cilj je da se desna hemisfera više odmara i smanji produkcija negativnih misli. Istraživanja su pokazala da manje od 55% aktivacije leve hemisfere ukazuju na depresiju, a više od 60% da nema depresivnih stanja. (pri tome treba voditi račina da ne postoji inverzija funkcija hemisfera kod klijenta.)
Brojne studije pokazuju da se poboljšanje i značajno umanjenje simptoma postiže sa 6-12 treninga, kada se radi o vežbačima sa voljom da se aktivno uključe u trening, i kada nisu u pitanju kompleksnija i hronična stanja. U tim slučajevima potreban je duži period treninga.
Kao i kod svakog drugog učenja, proces se uglavnom odvija na nesvesnom nivou. Radnje postaju automatske. To poverenje u mogućnosti samoregulacije dalje utiče pozitivno na proces regulacije životnih funkcije i omogućava nam da sve bolje izlazimo na kraj sa životnim teškoćama. I tu se stvara začarani krug, kao kod anksioznosti, samo u pozitivnom smeru. «Što više verujem u sopstvene sposobnosti kontrole životnih funkcija, sve mi bolje ide. Što mi bolje ide, to više verujem u sebe...»

Opsesivno kompulsivni poremećaji: Kod opsesivno kompulsivnih osoba EEG pokazuje da postoji preterano aktivna sprega neuralnih aktivnosti izmedju orbitalno prefrontalnog korteksa, gde se stvara osećanje da nešto nije u redu, caudate nucleusa gde se stvara osećanje nužde da se prekopava po sećanjima ili da se vrše opsesivne radnje (kao što je čišćenje, pranje...) i cingulate gde se registruje svesna emocija i fiksira pažnja na osećanje nelagodnosti, težine. Preterana aktivnost ove sprege znači stalno proveravanje i proveravanje...Cilj neurofidbek treninga da se smanji hiperaktivnost ove sprege. Elektrode se obično postavljaju na F3, Fz, ili F4...zavisno od snimka, ponekada i na Pz. Cilj je da se smanje veoma snažne amplitude beta(21-34Hz). Može se raditi i na desnoj strani gde se smanjuju beta a povećavaju alfa. Podsticanje frekvencija od 11-15 Hz izmedju Fz i Cz pokazalo se delotvorno kod jednog broja klijenata. često se radi u kombinciji sa biofidbek treningom redukcije anksioznosti.

U tretmanu fobija primenjuju se isti biofidbek modaliteti kao i u tretmanu anksioznosti i panike, s tim što se može raditi i sistematska desenzitizacija uz pomoć imaginacije progresivno sve neprijatnijih dogadjaja vezanih za fobiju uz učenje kontrole fizioloških reakcija, a mogu se koristiti i video snimci osobe u situacijama koje izazivaju fobiju, ubaciti se na ekran i biti deo treninga...  [vrh]

Biofidbek-neurofidbek-rad sa decom. ADD-ADHD- poremećaji pažnje i hiperaktivnost. Aspergerov sindrom i autizam. Epilepsija.

Autor: (Nebojša Jovanović)

Biofidbek je posebno koristan za decu ! Veoma često, i sa izizetnim uspehom se koristi u školama za prevladavanje školom izazvanog stresa, trening samopoštovanja i sigurnosti u sebe, probleme sa učenjem i koncentracijom, migrene, glavobolje, tremu...Klincima, a bogami i omladincima, biofidbek trening je zabavan. Učenje kontrole fizioloških funkcija se odvija preko brojnih zabavnih video igrica. Igrice se ne rešavaju džojstikom, mišem, preko tastature...Igra se umom. Uzbudljivo je videti da je misao akcija. Da mentalne aktivnosti nisu samu komešanja misli u našoj glavi. Sve što pomislimo i osetimo proizvodi neku fiziološku reakciju, i mi to vidimo na ekranu. Igrice se rešavaju preko bio signala koje senzori snimaju na glavi i telu deteta. Te signale obradjuje poseban softver, i «pušta» mladjanog igrača da napreduje u igri i predje na sledeći nivo samo ako uspe da «naštimuje» svoje telo da proizvodi onakve signale kakvi su poželjni za dostizanje stanja relaksacije, ili koncentracije...ili nekog drugog željenog stanja.
     ADD/ADHD-Deficit pažnje i hiperaktivnost kod dece: To što zovemo «pundravcima» koji dete obuzmu kada treba da se koncentriše i nešto uradi, ili ono što zovemo «previše živahno dete», često je odraz problema koje psiholozi označavaju oznakama ADD i ADHD. To su skraćenice za Attention Defficit Disorders, i Attention Defficit Hiperactivity Dissorders. Bitno je reći to da se biofidbek najčešće koristi kao najefikasniji metod za prevazilaženje upravo ovih problema. Zbog toga je blagorodan za upotrebu u školi. Brojna istraživanja govore nam o tome da oko 5-15% procenata dece muči muku sa ovim ADDeovima i ADHDeovima. Ova prva muka znači da je dete otsutno, nezainteresovano, sanjari, nepažljivo je i teško uči, ali nije mnogo nemirno, iliti hiperaktivno. A ova druga muka, sa velikim H, znači da su tu i žestoki «pundravci» koji mu ne daju da se skrasi. Ranije se smatralo da sve to prodje kad dete poraste, i kad mu dodje «iz guze u glavu», ali, novija istraživanja koja su pratila sudbinu takve dece, govore nam da se takvo stanje zadržava i kad se izadje iz detinjstva u oko 70% slučajeva. Ono što nam se oprašta dok smo derišta, teško da može da prodje kad omatorimo. Ta istraživanja kažu još i to da su oni koji ne izadju na kraj sa ovim svojim osobinama često skloni impulsivnosti, narkomaniji, alkoholizmu, delikvenciji...
Što je mnogo veči problem od nepažljivog i odsutnog deteta, ili nestašnog deteta sa hiperaktivnim pundravcima. Lepo je biti živ i živahan. To je zdravom detetu «u opisu radnog mesta». I nije cilj učenja biofidbeka da se umanji životnost. Naprotiv. Cilj je da se stekne sposobnost vladanja sobom, da nas ta životnost ne bi koštala života. Uostalom, to je cilj i svakog vaspitanja.
     Još jedna bitna prednost ovog metoda, posebno za decu, je u tome što ga korisnici ne doživljavaju kao nekakvo lečenje koje im je potrebno zato što su bolesni, niti kao prevaspitavanje jer su nevaspitani, niti kao psihoterapiju, jer su malo ćaknuti. Oni dolaze da «treniraju mozak», kao što idu na sport da bi trenirali mišiće. Biofidbek seansa im liči na odlazak u igraonicu za kompjuterske igrice. Bitna razlika izmedju ovih igrica, i običnih kompjuterskih igrica je u tome što su biofidbek igrice zdrave i što se pomoću njih ovladava životno korisnim veštinama.
Koje su specifičnosti rada sa ADD i ADHD problemima? Najčešće se koristi neurofidbek, ali se kombinuje sa biofidbek treningom dijafragmatskog disanja i drugim modalitetima, zavisno od konkretnih problema koje uočimo kod deteta. Kod EEG treninga bitno je znati sledeće:

Kod dece(i odraslih) sa problemima ADD i ADHD tipična je povišena Teta aktivnost uglavnom u levoj hemisferi koja je uključena u fokusiranu, selektivnu pažnju, procesuiranje informacija i produženi pažnju. Osnovni neurotransmiter za ovu vrstu pažnje je dopamin. Kod ADD je smanjen u frontalno mesolimbičkom sistemu leve hemisfere. Taj tip kognitivnog procesuiranja koji je smanjen je onaj koji zahteva spore, serijske napore i naziva se tonički. Leva hemisfera ja bazirana na održavanju rutinskih i repetitivnih aktivnosti. Kod ADD, čim zadatak postane dosadan, pojavljuje se porast niskotalasnih aktivnosti i oni odustaju. Može doći do pada uzbudjenja ili pak do porasta uzbudjenja i do akcija bez refleksije neprilagodjenih situaciji. Oni mogu biti impulsivni ili bukvalno zaspati na času. Problem je u moduliranju uzbudjenja. Kombinacija SC biofidbeka i neurofidbeka daje dugotrajne rezultate.
Desna hemisfera je uključena u generalno održavanje uzbudjenja koje je više u ekstrapersonalnom prostoru. Ona reguliše informacije koje zahtevaju perifernu viziju, prostornu lokaciju, brze promene u pažnji. Neurotransmiter je noradrenalin. Povišen je u desnoj hemisferi kod ADD. ADD osobe imaju automatsko procesuiranje koje je brzo i simultano. Naziva se fazična sposobnost pažnje. Taj tip pažnje je usmeren prema novinama i promenama.
ADD karakteriše smanjena aktivacija leve hemisfere i povišena aktivacija desne. Učestalost ove dijagnoze je veća kod dečaka. Odnos je 6:1. Vodi ekstrovertnosti i skolonosti da se bude ometen spoljašnjim stimulusima.
U školi, često ne mogu da održe nivo fiziološkog uzbudjenja ako se ne kreću ili ne rade nešto. Treba im dozvoliti da crtaju dok prate predavanje jer ta aktivnost uključuje drugi deo mozga i nije konkurencija misaonom procesu leve hemisfere(aktivnost desne hemisfere). Ali, da crtež bude povezan sa onim što crtaju i da se previše ne unose u to.

Aktivnost je smanjena u levom prefrontalnom i frontalnom korteksu kod ADD i afektivnih poremećaja. Ta oblast mozga je zadužena za inhibiciju neprikladnih aktivnosti. ADD je pretežno disfunkcija frontalnog režnja. U desnoj hemisferi je smanjena aktivnost u prefrontalnom režnju u područjima koja su zadužena za fiksiranje pažnje na odredjeni stimulus i planiranje akcije i kontrolu impulsa.
Tri osnovna simptoma ADD su nepažljivnost, razdražljivost i impulsivnost. EEG pokazuje tri tipa: izrazite Teta u prefrontalnom režnju, generalizovanu ekscesivnu Teta u prefrontalnom i centralnom području, ekscesivnu alfa aktivnost u C3, C4 i frontalno. Mogu se pojaviti i ekscesivne beta aktivnosti kod jedne grupe ADHD i nizak teta-beta racio u tačkama F5, F6 ili F3 i Fz ili F4, a da teta-beta racio u Cz i dalje bude visok. Te visoke beta aktivnosti mogu biti vezane uz druge poremećaje kao što je depresija, ruminacije, opsesivno kompulsivni poremećaji...Obično su u opsegu od 23-34 Hz.
Trening se usmerava na smanjivanje teta i povećavanje SMR i nižih beta talasa u odredjenim regionima i daje dugotrajne efekte. Obično je potrebno 40 ili više seansi.
Trenira se inhibicija 4-8 Hz i povišenje 12-15 Hz na Cz tački sa referencom na desnom uvetu. Dva puta nedeljno. Kasnije nakon poboljšanja može i jednom u kombinaciji sa učenjem metakognitivnih strategija i menadžmenta vremena.

Kod odraslih ADD se može vežbati i snižavanje niskog alfa opsega 9-10Hz ili «thalpha» od 6-10 Hz. Treba obratiti pažnju da li se jaki niski alfa javljaju sa otvorenim očima. To znači da se taj deo mozga češće odmara.

Aspergerov sindrom: Spada u autistički spektar poremećaja. Problemi se javljaju u sferi socijalnih interakcija, komunikacija i imaginacija povezano sa uskim opsegom repetitivnih aktivnosti. AS žele da imaju socijalne aktivnosti, ali nemaju dovoljno socijalnih veština da ih prikladno ostvaruju. često ih predstavljaju kao male profesore sa ekstenzivnim znanjem u svojoj oblasti interesovanja. Simptomi se preklapaju sa ADD.
EEG pokkazuje smanjenu aktivaciju u područjima desne hemisfere gde se procesuiraju emocionalne informacije. Poremećaj je u desnoj hemisferi, dok leva radi solidno(jezik, IQ testovi, obavljanje rutina...) Emocionalno razumevanje i ekspresija zavise od aktivacije desne hemisfere.
Kod AS često se pojavljuje aprozodija-odnosi se na nedostatke u prepoznavanju u jeziku naglaska, intonacije, promena u glasi i melodije. Kod motorne aprozodije osoba govori monotonim ravnim glasom bez varijacija čak i kada opisuje emotivno nabijene dogadjaje. Kod senzorne aprozodije ne interpretira korektno socijalne aspekte i emotivne tonove govora.
Pokazalo se da neurofidbek prilično pomaže u tretmanu autističnih i AS kao deo multimodalnog pristupa. U radu sa autističnom deco i decom sa AS prvo se treba priključiti aktivnostima koje dete obavlja, šta god da radi. Onda postepeno uključivati dete u ono što vi želite da radi. Na početku, ako je moguće, nemojte pričati. Koristite telesne signale. Ako morate da pričate, onda samo nekoliko reči, kratke, čvrste, direktne komande. Ova deca slabo generalizuju i ono što nauče mora se ponoviti u različitim situacijama i sa različitim ljudima. Deca koja su bila na neurofidbeku bolje generalizuju. Kasnije verbalna komunikacija postaje dostupnija, preko pričanja priča se mogu učiti socijalne veštine.
Kad se radi sa AS adolescentima, isto se koristi nekoliko reći da se objasni šta se traži od njega. Treba biti bukvalan i konkretan čak i ako imaju visok IQ. Sa starijim je dobro koristiti memorijske trikove jer oni to većinom vole. Kod starijih adolescenata ako se ponašaju socijalno neprikladno prvo precizno definišite situaciju, drugo, pitajte ga kave efekte to ponašanje ima na druge osobe, treće, jasno i jednostavno dajte svoje mišljenje o reakcijama drugih na ono što on radi, četvrto pitajte ga šta će uraditi kada se to sledeći put dogodi, peto, recite šta vi sugerišete da uradi kada se to sledeći put dogodi. Ponovite situaciju i igrajte obrnute uloge, ali konkretno. Možete mu pomoći da odluči šta da kaže, napraviti listu fraza koju može da koristi...Pitajte ga koju osobu vidi kao dobar model u tom ponašanju. Možete i zapisati šta tu osobu čini dobrim modelom, koja ponašanja konkretno i sugerisati da pokuša da kopira ponašanje te osobe. Šale obično ne razumeju. Kako napreduje NFB trening možete primetiti kako adolescent počinje da se češće smeje i to u prikladnim situacijama i kako dobija smisao za humor. Druga korisna sugestija može biti da mu sugerišete da ograniči priču o svojim područjima interesovanja, osim ako ga pitaju o tome.
EEG obrazac na Cz tački izgleda sličan kao kod ADD ali je amplituda teta i sniženje SMR veće. Radi se više seansi 80-100 nekada više, smanjuje se teta-beta racio i podiže SMR. Povišene spore aktivnosti znače da je osoba više u svom svetu, a nizak SMR impulsivnost i nesposobnost inhibicije. Povišene teta prefrontalne i frontalne amplitude su vezane za nedostatak prikladne inhibicije, a niskofrekventne aktivnosti u desnom parietalno.temporalnom području sa nesposobnošču da se interpretiraju socijalne relacije i emocije.
I visoke amplitude niskih alfa 9-10 ili thalpa 6-10 su znak da se taj deo mozga češće odmara, lenstvuje. Lenstvovanje desne hemisfere sa niskim frekvencijama u prefrontalnom režnju povezane su sa teškoćama u interpretaciji i ekspresiji socijalne komunikacije.

Epilepsija: Na EEG snimcima, kod osoba koje imaju epilepsiju, mogu se videti snažne niskofrekventne aktivnosti iznad oblasti koje su žarišta. Logično je pretpostaviti da bi snižavanje amplituda tih aktivnosti iznad i oko žarišnih lokacija, uz pomoć neurofidbek treninga, trebalo da bude konstruktivan pristup, da daje rezultate u smislu smanjivanja snage i učestalosti napada, i smanjivanja potreba za lekovima. Medjutim, pošto su osobe sa EP problemima uglavnom pod lekovima, teško je razgraničiti uticaj lekova i uticaj NFB treninga. Nema ozbiljnijih kliničkih studija koje bi, na dovoljno kontrolisan način, ispitale uticaj NFB treninga na EP. Ali, priličan broj kliničkih izveštaja govori o tome da podsticanje SMR aktivnosti mozga može imati pozitivne efekte kod osoba koje imaju grand mal padavicu, parcijalne kompleksne napade i li bilo koji tip epilepsije sa motornim komponentama. Kliničari uglavnom postavljaju jednu aktivnu elektrodu(kanal A) iznad žarišta i tu inhibiraju spore talase(teta), a drugu aktivnu elektrodu(kanal B) pomeraju iz seanse u seansu iznad senzorimotornog regiona. Najčešće je postavljaju na C3 i C4 gde podstiču aktivnosti od 13-15Hz(SMR- senzorimotorni ritam).
SMR trening pokazao se delotvornim i kod drugih poremećaja povezanih sa nevoljnim pokretima mišića: Tourieov sindrom, Parkinsonova bolest, distonija, fibromialgija...